Dokumentarni film “Jugoslavija, ili kako je ideologija pokretala naše kolektivno telo” rediteljke Marte Popivode, predstavlja jedinstven pogled na skoriju istoriju ovog podneblja, a pre svega Srbije, iz ugla pripadnice poslednje generacije pionira.

Film se u potpunosti sastoji od arhivskih snimaka i počinje upravo pionirskom zakletvom i naracijom rediteljke (u srpskoj verziji čita koautorka teksta Ana Vujanović, a u engleskoj Nataša Damnjanović, koja je i montirala film). Popivoda hronološki ređa događaje od kraja Drugog svetskog rata i protesta protiv kralja u Beogradu, pa do 5. oktobra 2000. godine. Ovi događaji su praćeni naracijom u kojoj se suprotstavljaju sećanje i interpretacija, poređenja i razlike između različitih doba i ideologija, što je i osnovni diskurs filma.

Najznačajnije događaje, poput studentskih protesta 1968. godine, Titove smrti, Miloševićevog gazimestanskog govora, devetomartovskih demonstracija i građanskih protesta 1996-97., autorka pušta da govore za sebe, retko umećući svoje opservacije i razmišljanja. Ovako postavljeni, snimci za koje smo sigurni da ih znamo napamet dobijaju novo značenje i kontekst, i navode nas da sebi postavljamo pitanja o sopstvenom sećanju i tumačenju tih događaja.

Veliki deo filma čine i snimci sletova i parada za Dan mladosti, koje u drugom delu filma Popivoda smešta u kontrapunkt sa protestima sa beogradskih ulica 1991. i 1996/7. i stvara izuzetno zanimljiv ritam u kome se „pokretalo naše kolektivno telo“. Posebno je uspeo i upečatljiv deo filma u kome autorka snimke poslednjeg sleta na stadionu JNA 1988. postavlja uz proslavu Vidovdana na Gazimestanu sledeće godine. Slet je zapravo bio izuzetno mračan i dramatičan, kada su na zamračenom stadionu učesnici na terenu držali upaljene baklje, uz muziku sličnu Karmini Burani  (možda je to baš i ta i kompozicija, klasična muzika nije jača strana „potpisnika ovih redova“ – ali zato ovakve floskule jesu). Za ovim scenama sledi polaganje venaca na Gazimestanu (znakovito: vence su položili Milošević, Janez Drnovšek i Veljko Kadijević) i nezaboravni  Miloševićev govor.

“Jugoslavija, ili kako je ideologija pokretala naše kolektivno telo” je veoma uspeo dokumentarni film koji preispituje odnose između individualnog i kolektivnog sećanja, između prošlosti i sadašnjosti, i koji postavlja suštinska pitanja na koja svako od nas ima svoj odgovor, čime do besmisla dovodi opšteprihvaćena tumačenja i vladajuće ideološke diskurse. Njih treba što češće preispitivati, i da smo se time bavili više („mi“, kao kolektivno telo, i svako od nas kao pojedinac u okviru tog kolektiva) umesto što smo slušali i podržavali ili pljuvali zvanične stavove svojih „predstavnika“, možda se sada ne bismo pitali ko nas zavadi, kako to dozvolismo, i za šta smo se borili.