Uprkos ostrašćenih molbi Obamine administracije i izveštaja na vestima svake noći o smrti civila u Siriji, skorašnja anketa pokazuje da je samo 19 odsto Amerikanaca saglasno sa pokretanjem vojne intervencije u toj zemlji. Čak i kada su učesnici ankete zamoljeni da uzmu u obzir skorašnje napade hemijskim oružjem u predgrađu Damaska, čiji su snimci stalno prikazivani u medijima, procenat Amerikanaca koji podržava intervenciju nije prešao 29 odsto.

Kontrast sa moćnom podrškom koju je uživao rat u Iraku na svom početku ne može biti očigledniji. To u mnogome odražava  promenu u mišljenju javnosti, koja je svoju agresivu postjedanaestosemptembarsku politiku zamenila stranom politikom fokusiranom na usko definisane nacionalne interese.

S jedne strane, oklevanje da „se umešaju“ u stanje u Siriji je prirodna reakcija na seriju ratova koji su za sobom ostavili tragove smrti i razaranja po Bliskom istoku i nisu postigli mnogo konstruktivnog. Opšte razočaranje je ponukalo Amerikance da, za njih nekarakteristično glasno, izražavaju svoju želju da se izbegne mešanje u sukob u Siriji. Mnogi su preuzeli slogan „Dalje ruke od Sirije“ kako bi izrazili neslaganje. Ako i predsednik Obama odluči da krene u rat sa Asadovim režimom, jasno je da će to morati da učini protiv želja američkog naroda i sa minimalnom međunarodnom podrškom. 

MIT O „NEINTERVENISANJU“

Kao neko ko se protivi vojnim napadima na Siriju, raduje me da vidim da i američka javnost snažno brani ovakav stav.

Ima osnova da se veruje da bi vojni napadi samo povećali krvoproliće u zemlji. Jasno je da ti promišljeni napadi brane samo svoje geopolitičke interese a ne i dobrobit prosečnih Sirijaca.

Ohrabrujuće je videti da Amerikanci tako silovito istupaju protiv još jednog mogućeg rata, a to je nešto što ni Barak Obama nije mogao da objasni.

Međutim, postoji problem sa ovim antiratnim pokretom koji se rađa.

Lažnim mešanjem „rata“ sa „intervencijom“ u Siriji i oštrom mobilizacijom protiv prvonavedenog, ovi novi protivnici agresivne politike osuđuju nevine Sirijce na humanitarnu noćnu moru pomažući da se održi popularna iluzija američkog nemešanja u sukob. 

Jednostavna je činjenica da je Amerika itekako umešana u građanski rat u Siriji, kao njegov posredni učesnik od samog početka sukoba. U neprestanom sukobu Amerike sa Iranom i Hezbolahom u tom regionu, Sirija je postala ključno poprište. Često se kaže da bi cilj američke politike trebalo da bude da Siriju pretvori u iranski Vijetnam i da se u mnogome ovaj cilj danas ostvaruje, iako uz malo brige o tragičnim posledicama po obične Sirijce.

Kada se na ovo doda  kukavička uloga američkih saveznika, Katara i Saudijske Arabije, jasno je da je politika „Dalje ruke“, koju traži američki narod, danas daleko od stvarnosti. Otmica demokratskih aspiracija naroda Sirije i njihovo korišćenje da se zada udarac političkim protivnicima u Iranu i Rusiji, je daleko od definicije „nemešanja“. Izgleda da oni koji su koncentrisani samo na protivljenje vojnoj intervenciji nisu svesni ove realnosti.

DA LI AMERIKA UOPŠTE TREBA DA SE MEŠA U SITUACIJU U SIRIJI?

Vredi se zaustaviti i primetiti da čak i ako bi Amerika studiozno izbegavala mešanje u pitanje Sirije, malo je verovatno da bi Rusija i Iran učinile to isto.

Pozivanje na „Ruke dalje“ od zemlje, ignorišući ulogu koju su ovi činioci imali u održavanju Asadovog režima, je jednostrana i isključiva pozicija i osuđuje narod Sirije da bude zgažen pod brutalnom tiranijom.

U ovome nema ničega moralnog. Štaviše, predstavlja ekstrem koji je podjednako loš kao i pokretanje još jednog nepromišljenog rata.

Jednostavna je činjenica da, uprkos ludilu i zločinima u eri posle 9. septembra, milioni ljudi širom sveta još uvek u Americi traže moralno vođstvo. Nije teško razumeti zašto je to slučaj i na Bliskom istoku.

Sjedinjene države su najjača vojna sila i takođe uživaju priličan diplomatski i ekonomski uticaj.  Ovakve moći, pogotovu verno povezane sa često citiranim američkim moralnim principima, imaju potencijal da izvrše duboko pozitivan uticaj na svet.

Što se tiče Sirije, istina je da Amrika nije toliko pogođena situaciji na terenu, koliko se čini. U stvari, da je postojala politička volja da s eto učini, Amerika je odavno mogla da mirno razreši ovaj sukob i spase obične Sirijce od opšteg košmara.

Međutim, način da se ovo postigne je usmeravanje napora ka regionalnoj diplomatiji, a ne bombardovanje koje bi samo prolilo još više sirijske krvi i zemlju gurnulo dublje u ambis građanskog rata.

Obuzdavanjem svojih ljudi kao i svojih saveznika u Kataru i Saudijskoj Arabiji i pregovaranjem, ne sa Asadovim režimom već sa njegovim gazdama u Rusiji i Iranu, Amerika u stvari ima mogućnost da stvori potrebne uslove za kraj ovog rata. Zaustavljanjem dotoka oružja i vojnika sa obe strane i ubeđivanjem Asadovih pristalica da njihovi interesi neće biti teško ugroženi ako se povuku, Amerika ima moć da okonča ovaaj sukob bez ijednog ispaljenog metka.

Takav ishod je jedini način da se osigura pravi mir i dozvoli Sirijcima da ponovo sastave svoju rasparčanu zemlju. Zapravo, ubeđivanje vlade da krene ovakvim putem bi bio moralniji i konstruktivniji cilj za američke antiratne aktiviste osim pukog trošenja energije na sprečavanje napada Tomahavk raketama na sirijsku svojsku.

ZAKLJUČAK: PROTIV RATA ILI ZA MIR?

Umesto pukog koncentrisanja na slogane kao što je to „Ruke dalje od Sirije“, antiratni pokret mora da se nosi sa činjenicom da se sukob u Siriji nastavlja bilo da u njemu američka vojna sila učestvuje ili ne.

Američka vlada je duboko umešna kao posredni učesnik ovog sukoba. Neiskreno je pretvarati se da će se ovo promeniti čak i ako se ne pribegne otvorenim vojnim napadima.

Razumljivo je da su Sirijci, od kojih mnogi još uvek Ameriku doživljavaju kao svetionik moralnog vođstva, ogorčeni antiratnim progresivcima koji su se izgleda tek pre nekoliko nedelja zainteresovali za njihovu situaciju. Činjenica je da je od kad je počela sirijska revolucija stravično gušena od strane Asadovog režima i u isto vreme izmanipulisana od strane stranih učesnika, uključujući Ameriku i njene saveznike u regionu.

Biti „protiv rata“ ne znači jednostavno ignorisati stanje stvari dokle god vojne trupe nisu umešane i svakako ne znači trčanje u pomoć Asadu, što su neki zagriženi levičari nečasno i uradili.

Umesto toga, antiratni aktivisti bi trebalo da se ostave sastavljanja plitkih slogana koji udaraju na emociju i predlože legitimne političke alternative koje bi mogle da okončaju ovu humanitarnu krizu uz izbegavanje upotrebe vojne sile. Postavljanje tako uskog cilja, kao što je sprečavanje intervencije američke vojske, naizgled je pozitivno zato što je „antiratno“, ali to ne znači da je i automatski „za mir“, posebno ne iz perspektive napaćenog sirijskog naroda.

Iako je zaustavljanje američke vojne intervencije na Bliskom istoku za pohvalu, kada se uporedi sa dubokom tragedijom, kao što je to građanski rat u Siriji, važno je izbeći stvaranje binarnog načina mišljenja koje nudi samo „pokretanje rata“ protiv „nemešanja“.

Američka vlada može da diplomatski reši ovaj užasan sukob i antiratni pokret, koji je ujedno i pokret za mir, bi trebalo da prepozna sopstvenu moć koju ima kako bi uticao na postizanje ovakvog ishoda.

* Prevela Marija Šerban