Londonski Doklend i Orgriv Grantam i Liverpul su postali simbol godina vladavine Margaret Tačer. Kakvo je raspoloženje ljudi sad? Šta je dobijeno, a šta izgubljeno tokom njene burne vladavine koja je preobrazila zemlju?

Veliki deo života Ajlin Džefri kao odrasle osobe je oblikovala žena koju nikada nije upoznala i za koju nikada nije glasala.

„Naravno da se sećam Margaret Tačer,“ kaže Džefri dok stoji u senci železničke stanice South Quay Docklands Light oslanjajući se jednom rukom na kolica za kupovinu. Zaustavi se na trenutak, potom trepne iza, od kiše mokrih, naočala. „Nisam se slagala sa nekim od stvari koje je ona uradila“.

Šezdesetdevetogodišnja Džefri živi već 31 godinu na Ajl of Dogs u istočnom Londonu. Pošto se ovde doselila iz Surija, živela je u socijalnom smeštaju sa tri male ćerke i radila je u Mekdugalovom mlinu na Milvol doku. Tada je postojalo osećanje zajedništva I Džefri je znala imena svih suseda ali je gradski saobraćaj bio loš; ona kaže: „ Postojao je samo jedan autobus i nije bilo prodavnica dok nisu izgradili Asda“.

Kada je Tačer izabrana za premijerku 1979. godine, objavila je da namerava da bolesne grane britanske industrije gurne u novo doba ekonomskog prosperiteta. Godinu dana kasnije je Mekdugalov mlin bio zatvoren i Džefri je ostala bez posla.

Sredinom osamdesetih godina, pošto je usvajanje novih zakona o sindikatima omogućilo prebacivanje novinskih štamparija u Vapig, Džefri je našla posao u kantini „West Ferry Printers“.

Svuda oko nje se pejsaž menjao: 1981. Vlada Margaret Tačer je osnovala korporaciju za razvoj londonskog Doklenda u nameri da obnovi 22 km² propalih dokova. Mesto je dobilo status poslovne zone – restrikcije pri planiranju su umanjene a finansijska podrška je ponuđena građevinskim preduzećima u nameri da se privuče krupno preduzetništvo. Visoke zgrade su nikle oko Džefrinog starog kraja; horizont je nestao iza zavese čelika i stakla.

Došlo je do priliva novih stanovnika – bankara i biznismena koji su mogli da priušte previsoke cene nekretnina – i Džefri je shvatila da više ne zna imena ljudi koji žive u stanu pored. Do 1990. kada je Tačer otišla sa vlasti, Ajl of Dogs kakvo su nekad znali je postalo neprepoznatljivo.

Šta ona sada misli kada je Tačer umrla o nasleđu ove moćne žene koja je u mnogome oblikovala Džefrin život?

Nemoćno sleže ramenima: „Nekada me je ljutilo sve to što je ona smišljala. Možda je ona mislila da je to što radi ispravno, ali mnogi nisu.“

Džefri nikada nije glasala za Margaret Tačer a ipak je 11 godina proživljavala posledice političke i lične ideologije Čelične lejdi. Širom zemlje ima ljudi poput Ajlin Džefri koji i dalje osećaju istu vrstu uticaja koji i dalje odjekuje.

Samo je desetak dana prošlo od smrti baronice Tačer i već je gotovo postalo kliše govoriti o tome koliko je razdora posejala. U medijima je stalno prisutna buka tog kolektivnog izražavanja nezadovoljstva. Ima onih koji kažu da je bila šampion nezavisnih preduzetnika, prijatelj koji je motivisao i omogućio stanarima socijalnog smeštaja da kupe stanove i političar od ubeđenja koji je savladao sindikate koji su pretili da zemlju bace na kolena.

„Uradila je ono što je moralo biti urađeno“ kaže tridesetčetvorogodišnji Rori Skot Rasel koji radi u industriji nafte i gasa u firmi „Canary Wharf“ samo nekoliko stotina metara udaljenim od doma Ejlin Džefri. „Za preduzetništvo je apsolutno uradila više dobra nego zla.“

Ima i onih koji je nazivaju vešticom i slave njenu smrt plešući na ulicama, gledaju je kao neprijatelja duha zajedništva i samožrtvovanja i koji ne mogu nikako da joj oproste okrutnost prema rudarima ili to kako je srozala već ranjenu britansku industriju i ostavila radničku klasu bez posla.

Čak i oni koji su isuviše mladi da bi je se sećali imaju snažne stavove. „Zaista?“ pita dvadesetšestogodišnji Endru Nikol hvatajući autobus posle celodnevnog rada na traci za proizvodnju  u blizini Šefilda. „Ona je rospija“.

U Grentamu, gradu u Linkolnšajeru gde je Tačer rođena, među stanovnicima postoji, za razliku, tihi ponos.

„Mislim da je bila divna“, kaže pedesetdvogodišnja Suzan Flečer, nekadašnja profesorka poslovnih studija. „Ono štoje uradila, posebno za žene, pomoglo nam je da postanemo deo hijerarhije“.

Piljarnica koja se nalazi u Nort Parejd gde je Tačer odrasla je danas alternativni zdravstveni centar koji nudi kiropraktičarske i holističke tretmane, ispred koga se nalazi nešto malo cveća i poruka. Na jednom skromnom buketu uvijenom u vlažan papir piše samo „Moć ženama“.

Pored prodavnice prolazi sedamdesetsedmogodišnji Toni Mejson, nekadašnji notingemski rudar, koji se pre 15 godina penzionisao u Grentamu sa suprugom Džozefin. Mejson je postao rudar po završetku vojnog roka jer je „to bio najbolje plaćen posao“ koji mu je bio dostupan i koji je uključivao smeštaj. Pod zemljom je punih 19 godina osam sati dnevno obavljao posao od kojih pucaju leđa.

„Često radite u skučenom prostoru“, priseća se. „Nije bilo toaleta dole. Nosili smo samo flašu vode, nekoliko sendviča u kutiji i sve bismo o zakačili za opasač.“

„To nisu bili sendviči sa šunkom“, dodaje njegova supruga. „Meso bi se pokvarilo na tolikoj temperaturi.“

Većina notingemskih rudara je odbila da se pridruži štrajku 1984-85. bez odobrenja na referendumu. Mejson je tada radio u računovodstvu i povremeno je putovao poslom do različitih rudnika. Kada bi prelazio kroz ograde, okupljeni su ga vređali, nazivali otpadnikom i gađali kamenjem. On se nije bunio i bio je unapređen na mesto jednog od rudarskih zvaničnika pre nego što je sa 55 godina proglašen za višak.

Kao zagriženi konzervativci, Mejsonovi su glasali za gospođu Tačer. Mejson kaže da je to delom posledica neopisivih teškoća koje je iskusio spuštajući se u rudnik da zaradi za život. Mislio je da u pravednom društvu niko drugi to ne bi morao da radi. Nije mu bilo žao da vidi kraj rudarenju. Takođe, kako su teško radili celog života kako bi podigli dvoje dece, vera Margaret Tačer u ličnu slobodu, štedljivost i preduzetništvo je bila bliska njihovom pogledu na svet.

Šezdeset milja severno do Grentama, priča je drugačija. U predgrađima Šefilda, poslovni park u vrednosti od 100 miliona funti i novi projekat Barrat Homes su nikli na mestu koje je bilo poprište jednog od najljućih sukoba tokom mandata Margaret Tačer. Godine 1984. tenzije su se rasplamsale između južnojorkširske policije i rudara-štrajkača u Orgriv koksari. Usledilo je nasilje. Povređen je 51 štrajkač, a uhapšeno je 93. Međutim sve tužbe su kasnije odbačene na osnovu nepropisnog hapšenja i progona. Policija Južnog Jorkšira se kasnije složila da kao odštetu isplati 425.000 funti.

Malo je tragova ostalo tog burnog vremena. Rudnička jama je zatvorena. Selo je nestalo. Danas je to često presečeno širokim, pročetnim putem sa kružnim tokovima koji vodi do Parka moderne proizvodnje, niza ugaonih, modernih industrijskih zgrada, podignutih u senci velike vetrenjače. Nepomirljiv modernizam parka se useca u okolni seoski pejsaž. Efekat je čudno jeziv; preko prošlih strasti je izgrađeno nešto novo, ali one nisu zaboravljene.

„Svaki grm i svaka cigla su nestali“, kaže Majkl Mekolgan, advokat i član Kampanje Orgriv istina i pravda koja se bori za nezavisnu istragu o tome šta se desilo. „O Margaret Tačer ne mogu da mislim ništa što nije negativno. Slušati konzervatice u parlamentu je kao da slušaš grupu gimnazijalaca koji žale odlazak svoje nadzornice. Ona je bila zatvorenog uma.“

Uticaj Orgriva se i dalje oseća. „Većina ljudi uhapšenih tog dana nije bila osuđivana“, kaže Mekolgan. „Trauma hapšenja, pritvora i čekanja na suđenje godinu dana uz saznanje da će njihov rudnik ipak biti zatvoren je imala strašan efekat na njih i njihove porodice. Nekoliko rudara ne želi više o tome da govori jer je isuviše bolno. To Tačerovoj ne mogu da oprostim.“

Međutim, nije svako doživljavao Čeličnu lejdi kao neprijatelja radničke klase. Dejvid Stil inženjer iz Vašingtona je rođen dve godine pre dolaska Tačer na vlast. Seća se da su njegovi roditelji, radnici u fabrici, u okviru Tačerkinog plana o pravu na kupovinu, kupili dvojnu kuću koja je za 7000 funti 1989. Dvanaest godina kasnije su je prodali za 75000 funti.

„Mnogi radnici koji strastveno mrze Margaret Tačer zaboravljaju ovakve stvari“, kaže Stil. „Većina ljudi u socijalnom smeštaju je kupila svoje kuće. Želim da kažem da nije bilo toliko strašno kao što sada ljudi pričaju da jeste.“

Stilova dva ujaka su bila rudari koji su učestvovali u štrajku. Kada su rudnici bili zatvoreni, kaže da su „dobili pozamašnu otpremninu i da su im ponuđeni novi poslovi koje su oni odbili.“

„Pre Tačer, imali smo đubre po ulicama. Da su mogli sindikati bi napravili nedelju od tri radna dana. Štrajkovali bi ako nisu imali pauzu za čaj. Nešto je moralo da se uradi.“

Ipak, on priznaje: „ Ako biste Margaret Tačer rekli odakle dolazim to bi bilo isto kao da ste je uvredili.“

U Liverpulu su još ostrašćeniji. Tamo osamdesete godine nisu bile godine debelih novčanika, ferarija i popunjenih agendi. To je bilo vreme visoke nezaposlenosti i nemaštine. U Tokstetu je bilo nemira u predgrađima 1981. Smanjenja budžeta u javnim sektorima u kombinaciji sa gubitkom radnih mesta je stvorilo ubeđenje da ni Tačer ni njena vlada nemaju nameru da spasu Liverpul od neumitne propasti, što je dovelo do porasta militantne opcije u lokalnom savetu. Onda je, 1989. došlo do Hiksborou tragedije i zataškavanja od strane policije. „Ona je bila kučka“, kaže Metju Peri, dvadesetšestogodišnji pijačni prodavac. Sa njegove tezge vise crveno-beli šalovi liverpulskog fudbalskog kluba sa jednom jedinom reči „Pravda“.

„Pomogla je da se zataška to što se desilo u Hilsborou,“ Peri kaže. „Ukrala je moje mleko kada sam bio u školi i morali smo da počnemo da ga plaćamo. Moj deka je radio na dokovima i zbog nje je izgubio posao. Bila je veštica, zar ne?“

Nema mnogo podrške za Margaret Tačer. Poslednji ogorčeni komentari dolaze od Brende Čong, majke četvoro dece koja je izgubila veru u ceo politički sistem a ne samo u jednog političara.

„Ne glasam jer nije važno,“ kaže četrdesetjednogodišnja Čong. „Ko god dođe na vlast sve će da pokvari“.

Dokovi Liverpula su danas obnovljeni i doterani. Tamo se nalazi pomorski muzej i atrakcija posvećena Bitlsima. Porodice i turisti se šetaju sa fotoaparatima fotografišući reku Mersi i poznatu građevinu Royal Liver. Dok su se zgrade promenile, osećanja ostaju.

„Kada pomislim na tu ženu i šta je uradila ovom gradu...“ kaže četrdesetšestogodišnji muzičar Ned Marfi odmahujući glavom bez reči. „Muka mi je što nisu organizovali minut ćutanja (na fudbalskim utakmicama) kako bi svi mogli tad da navijaju.“

„Sećam se kako je bilo (kada je Tačer bila na vlasti). Bilo je strašno. Nije bilo posla. Moj otac je radio na doku i izgubio je posao. Nismo imali ni dinara. Nije bila prijatelj radničke klase. Vodila je računa samo o bogatima.“

Nazad na peronu South Quay Docklands Light železničke stanice, kiša koja sipi pretvorila se u pljusak. Ajlin Džefri treba da uhvati voz. Pre nego što ode, govori mi da je, iako se nije slagala sa nekim stvarima koje je Tačer uradila, tužna što je nekadašnja premijerka umrla. Ne ume da objasni zašto. Međutim, možda će posle života proživljenog u gradu i zemlji koji je promenila jedna od najkontraverznijih političara prošlog veka, biti čudno prihvatiti da je više nema.

Prevela: Marija Šerban