Saga koja je mnoge opčinila počela je pre skoro tri nedelje, kada su jednog popodneva 12 dečaka i njihov fudbalski trener ušli u pećinu na severu Tajlanda da istražuju, pa ih je zarobila voda koja je brzo nadolazila. Ta saga se završila u utorak objavom da su sada svi izbavljeni i na sigurnom. Dok 13 porodica slavi, jedna je u žalosti: Saman Gunan, bivši ronilac tajlandske mornarice, izgubio je život pri pokušaju da ih spase. I dok su dečaci dovoljno dobro da traže svoj omiljeni obrok i ne previše domaćih zadataka, meseci koji slede nosiće izazove za njih koji su podjednako strašni kao užas kroz koji su nedavno prošli.

Ipak, radovanje širom sveta je stvarno i iskreno. Ovako se razvijala saga: 18 dana je dug period u svetu društvenih mreža i neprekidnih vesti; ti dani obuhvatili su ponestajanje nade, iznenadno otkriće, i trku sa vremenom da se spasu dečaci i njihov trener. U mitovima i narodnim predanjima, pećine su i primamljive i zabranjene, i često prikazane kao kapija u drugi svet; deca koja odlutaju u opasnost još jedna je od tema koje se često ponavljaju. Ipak, ono što je učinilo ovu priču tako moćnom i zanimljivom je to što smo videli humanost u najboljem izdanju: ovo je priča o zaštićenoj nevinosti; o upornosti uprkos malim šansama i herojstvu pri suočavanju sa opasnošću; iznad svega, o trijumfu nad očajem.

Ona sada ostavlja neobično jak utisak na nas, kao antiteza onom najgorem što vidimo oko sebe. Sami dečaci, uz podršku svog trenera, pokazali su izuzetnu hrabrost. U trenutku rastuće podeljenosti, spasavanje je bilo primer međunarodne saradnje. Vojno osoblje SAD, britanski stručnjaci za spasavanje i specijalisti iz Kine, Australije i Japana radili su zajedno sa tajlandskim vlastima i ljudima. U eri pohlepe, mnogi koji su učestvovali su neplaćeni volonteri. U doba narcisoidnosti, oni su izbegavali centar pažnje. Bilo je jako malo busanja (iako je Donald Tramp, čija je administracija razdvojila toliko dece od roditelja, pokušao je da pokupi lovorike, ali prekasno).

Niti je bilo upiranja prstom; čak i dok je čekala da ugleda svog sina, majka četrnaestogodišnjeg fudbalera pisala je treneru da ga uveri: „Niko od roditelja se uopšte ne ljuti na vas, tako da se nemojte brinuti o tome.“

Za Tajland, ovde se radi o naciji koja se ujedinjuje u brizi a zatim i oduševljenju; za njegove vođe, o dobrodošloj priči o centru koji pritiče u pomoć svojim ljudima. Nacionalne priče nikad nisu apolitične, a još manje kada je zemlja tako slomljena i još uvek pod kontrolom vojne hunte. I ono van zemlje, takođe, biraju priče koje žele. Nasuprot dečacima iz pećine, smrt najmanje 41 kineskog turiste, uključujući i decu, u tragediji na probu na jugu Tajlanda zadobila je značajno manje pažnje.

Fizička kompleksnost spasavanja bila je jednaka njenoj moralnoj jednostavnosti: bez rizikovanja političkih debata ili ograničenih interesa, svi mogu da navijaju za zarobljene dečake – ali mnogo više dece širom sveta treba pomoć, i mogli bi da je dobiju uz samo delić ovih troškova i truda. Beskrupulozni ljudi mogu koristiti takve slučajeve da zasene potrebe ranjivih negde drugo. A mi preostali možemo dozvoliti retkim dobrim vestima da nas uljuljkaju u ugodnost, ubeđujući nas da će neko drugi rešiti stvar, i da će sve na kraju biti u redu.

Ali da budemo cinični u vezi sa ovom misijom takođe bi bio nekakav poraz. Spasavanje je istinska inspiracija: moćni podsetnik na to šta se može uraditi kada ljudi prevaziđu svoje strahove, saberu se i stave druge ispred sebe. Ukratko, kada im je stalo. Dvanaestoro dece progutala je tama prošlog meseca. Kada su izašli iz mraka, poveli su i sve nas sa sobom.

* Tekst iz Guardiana prevela Tijava Veljković