Zove se A. Ima 14 godina.

Neposredan je,  voli da razgovara. Smeška se celo vreme i povremeno povuče, kao da se stidi.  Drži ruke u džepovima zimske jakne. U japankama je.

Sreli smo ga između paviljona centra za izbeglice i migrante u beogradskom naselju Krnjača. Nakon nekoliko minuta razgovora, pozvao nas je u njihovu baraku, da sednemo i da se malo bolje upoznamo.

A. je iz Irana. Roditelji su mu izbeglice iz Avganistana, ali je on rođen i ceo svoj skromni život proveo u Iranu. Bez obzira na to, tretiran je kao izbeglica, a to je, kako kaže, značilo konstantno maltretiranje države, diskriminaciju, ponižavanje i strah.

Dva meseca je u putu. Krenuo je sa grupom drugara, ali su se uz put rasuli. Sada ima novu grupu vršnjaka s kojima ide dalje. Ne želi mnogo da priča o tome. Jedino često pominje Makedoniju. Tamo je proveo 15 dana u šumi.

Kao i R. On ima 25 godina, ali deluje starije.

I on se često smeška iako se oseti seta u tom osmehu. Kad je A. pomenuo Makedoniju, pokazao nam je na nozi mesto gde ga je udario voz.  Priča o brutalnosti makedonske policije i strahu od deportacije.

Migranti u Makedoniji pešače uz prugu, jer ih to čuva od policije i bandi koje ih napadaju i pljačkaju. Pored te pruge se mogu videti i na brzinu napravljena naselja, šatori u kojima odmaraju dok pešače i stotine kilometara.

„Da nije bilo teško, ne bih ni bio ovde“, odgovara R. na pitanje zašto je krenuo na višemesečno turobno putovanje. Tri meseca je u putu.

„Kada su ti telo i duša u opasnosti, ne pitaš se da li ćeš biti gladan“, kaže R.

U Iranu je radio kao građevinski radnik. Sam je krenuo na put. Svejedno mu je kako će se zvati država u kojoj će završiti. Važno mu je samo jedno.

„Želim miran život, da živim negde gde ću se osećati sigurno.“ 

U Srbiji se ne oseća sigurno i plaši se. Neki od njegovih poznanika su deportovani četiri – pet puta. No svejedno, poput H., vraćaju se i nastavljaju svoj put. H. zna gde želi da ide. Njegova stanica je Austrija.

Tamo bi hteo i E. Ima 61. godinu.

U toku razgovora drži tesbih. Njegova seda brada, staračke ali žive oči odudaraju od mladih ljudi, koji se većinom nalaze u Krnjači – iz Somalije, Nigerije, Avganistana, Irana...

 Kaže da je ostao sam. Da je porodica otišla i da nije ni imao nekog većeg izbora jer nema ko da brine o njemu. Zato se u svojoj sedmoj deceniji odlučio da krene na put.

„Ako bi mi bog potvrdio sudbinu, stigao bih u Austriju“, kaže E.

Dok na šporetu u zajedničkoj prostoriji dva momka iz Nigerije kuvaju testo, E. priča kako je pešačio desetine kilometara kroz Makedoniju.

„Proveo sam 35 dana u šumi. Onda su jednom upali, isterali nas iz šatora, sve zapalili, a nas deportovali u Grčku“, priča E.

Skida čarapu i pokazuje još uvek vidljive rane od dugog pešačenja.

Prostorija u kojoj smo razgovarali je prazna. Tu su, pored šporeta, još nekoliko stolica, koje su nam poslagali kad smo došli, i jedan sto, gurnut u ćošak. Na zidu je crtež koji daje malo topline tom sumornom mestu.

Kao i nekoliko mališana koji trče okolo.

Svi naši sagovornici čekaju priliku da idu dalje. U Srbiji su od jedne do tri nedelje. Mnogi ne znaju engleski pa malo komuniciraju sa ekipama iz drugih država.

Centar u Krnjači je tužno mesto. Godinama su tu bile i još uvek jesu smeštene izbeglice i raseljena lica iz naših ratova. Došlo je vreme da im se pridružuju ljudi koji beže od nekih novih ratova, ekonomske i bilo koje druge nesigurnosti.

„Šta ćeš, sine. Oni su isto ko i mi. Sirotinja“, slegla je ramenima baka Jela, koju smo sreli kako se šeta između paviljona. 

Među njima nema mnogo nerazumevanja. Prepoznaju se u pogledima.

Šta sve ne smeš u Centru za azilante