Ilija Ondrik je najmlađi prodavac magazina Liceulice. Već oko godinu dana, Ilija gotovo svaki dan izlazi na ulicu sa svojim bratom Mirkom i bori se za bolji život – život u kome, kroz prodaju Liceulice, može da radi i zaradi, te da stekne malo više vere u sebe. Ovo je priča o njemu.

Ilija ima osamnaest godina i pogled koji sija čak i kad je dan jesenje siv. A baš je takvo bilo popodne kad smo se našli na dogovorenom mestu: ispred Filozofskog fakulteta u Beogradu, gde naš junak prodaje Liceulice. Sačekao me je s Mirkom, šest godina starijim bratom, takođe prodavcem ovog magazina. Na prvi pogled, fizičke sličnosti između Ilije i Mirka su neprimetne. Ali odaje ih isti širok i mio osmeh. Stariji brat je „krivac“ što je Ilija ušao u posao pre nešto više od godinu dana.

„Mirko je doneo kući nekoliko magazina, i meni se to jako dopalo. Pitao sam da li bih mogao i ja da radim tu, i rekao mi je da mogu. Otišao sam na razgovor i počeo da radim“, priča Ilija. Prodaja mu, kaže, ide odlično.

„U početku me je bilo mnogo sramota. Tako je bilo prvih mesec dana, ali posle sam se opustio. Ljudi mi obično sami priđu. Kažu: ‘Sladak si, kupiću magazin.’ Sad u u proseku prodam 30‒40 magazina dnevno.  

Iako ima čime da se pohvali, Ilija je škrt na rečima. Izgovori rečenicu-dve, a onda zaćuti, nasmeje se i popravi smeđi čuperak koji je iskočio iz savršeno uredne frizure. Ubrzo shvatam šta je u korenu te stidljivosti.

„Izvini zbog jezika, srpski mi nije maternji. Govorim ga malo više od godinu dana“, kaže između dva gutljaja kafe, koju ispijamo u blizini Knez-Mihailove. Ilija je odrastao u Kovačici, malom mestu u blizini Pančeva. U ovom južnobanatskom gradiću, poznatom po naivnom slikarstvu, živi većinom slovačko stanovništvo. Želim da, iz perspektive jednog tinejdžera, saznam malo više o životu u tom mestu, ali uzalud: Ilija samo kratko kaže da Kovačica nije za njega.

„Kovačica je mala, a ja volim veliki grad.“

U obližnjem Pančevu završio je frizersku školu, ali ga taj zanat ne zanima. Ono zbog čega se Iliji gotovo trenutno zacakle oči jeste – muzika.

„Za muziku sam se zainteresovao od četvrte godine. Čuo sam neku pesmu Jelene Karleuše, i baš mi se svidelo kako peva. I tad sam rekao mami i tati: ‘Jednog dana ću biti veća zvezda nego ona.’“

San da postane pop pevač ne napušta ga ni danas. Uglavnom sluša strane izvođače, ali ostao je veran i svojoj „prvoj ljubavi“ s naše estrade, koja ga je uvela u muziku. Ima želju da se bavi elektro-popom i hip-hopom. Osim želje, ima i plan.

„Biću u Beogradu do decembra, a onda idem u Slovačku da radim. Tamo me čeka sestra. Čuo sam da je dobra plata, pa ću skupljati pare za pesmu. Planiram da prvu pesmu snimim solo, a drugu kao duet. Ne znam još s kim, videćemo.“

U međuvremenu, gradi karijeru na sajtu YouTube. Kada završi dnevne kolporterske obaveze, na internetu deli svoje a cappella obrade poznatih pesama.

„Krenuo sam s tim pre pola godine. Drugarica me je nagovorila. Kaže: ‘Lepo pevaš, snimi, ljudi će te obožavati.  Sad imam uglavnom više pozitivnih komentara nego onih drugih.“

Pesme ne piše, ali ima drugaricu koja se time bavi. Put ka uspehu vidi u rijaliti programima. Rado bi se, kaže, prijavio u neki. Dok ga slušam, u glavi mi se poput slajdova smenjuju senzacionalistički naslovi ovdašnje bulevarske štampe,  svi ti tračevi, izmišljena i stvarna estradna prepucavanja, skandal kao osnovna merna jedinica piplmetra... Pitam ga da li je svestan u šta se upušta.

„Ne plašim se ničega i nikoga. Ako bi neko pričao nešto loše o meni tamo, ne bih se obazirao, baš me briga za to“, odgovara samouvereno.

Odlučujem da asocijacije na rijaliti programe zadržim za sebe. Nije moje da morališem i zgražavam se. Moje je da shvatim, ako već ne mogu da prihvatim. „Zašto se ljudi toliko svađaju po tim rijaliti programima?“, pitam.

„Pa valjda zato što su ljubomorni jedni na druge“, kaže. Ima li ljubomore među prodavcima magazina Liceulice?

„Nema. Jedino što ljudi u početku misle da sam nafuran lik, ali kad me upoznaju, imaju potpuno drugačije mišljenje o meni.“

Osim muzike, Iliju interesuje i moda. „I u osnovnoj školi sam se razlikovao od drugih po oblačenju. Voleo sam da dorađujem i prepravljam odeću, da kačim razne nitne i zakačke. Onda drugovi dođu i traže da i njima napravim tako nešto.“

Svestan kako se na Balkanu, naročito u malim sredinama, gleda na svaku vrstu iskakanja iz većinskog kolektiva, pitam ga da li mu je to izdvajanje više pričinjavalo zadovoljstvo ili pravilo probleme.

Kao iz topa odgovara: „Ovo prvo. Svi su me gotivili zbog toga.“

Teško je Iliju ne gotiviti. Ozariće vas svojim detinjim entuzijazmom i podsetiti da nekada – možda i ne tako davno – u vašem intimnom rečniku nije bila upisana reč „nemoguće“. Ne verujete? Uverite se i sami: kad sretne Iliju u gradu, priđite mu i pitajte ga kako vidi sebe za pet godina.

„Kao baš, baš veliku zvezdu“, odgovoriće vam.

Uhvatite njegov pogled tad. Sve će vam biti jasno.

****************************************

* Tekst je objavljen u magazinu Liceulice, čiji poslednji broj možete pronaći kod kolportera. Polovina novca od svakog prodatog broja ide kolporteru, poput Ilije. 

Ukoliko nemate mogućnost da ga kupite na ulici, Liceulice možete da naručite ili da se pretplatite. Detalje o tome možete naći OVDE

Liceulice nas tekstovima i načinom rada uči na prvom mestu solidarnosti. Svaki dinar i podrška na bilo koji način, važni su i prodavcima i onima koji prave list. Zato čitajte Liceulice.