Još uvek se računa šteta od poplava koja je naneta, između ostalog, poljoprivredi Srbije i regije. Neposredno pre ove katastrofe u Beogradu je pokrenuta peticija da traži da uprava Beograd što pre odredi odgovarajuće zemljište za osnivanje gradske baštenske zajednice. Inicijatori te akcije su Udruženja gradjana "Ama - Centar za negu čoveka i prirode" i "Beogradski festival cveća".

Zahtev sa potpisima sakupljenim u okviru peticije biće predat novoj gradskoj upravi kako bi se što pre osnovala baštenska zajednica, koja bi građanima ponudila isparcelisane površine od 50 metara kvadratnih sa potrebnom infrastrukturom za uzgoj biljaka. Parcele unutar površine bi, kako su naveli u pojašnjenju peticije, pod jednakim uslovima bile dostupne svima koji žele da ih obradjuju.

Gradske baštenske zajednice prepoznate su kao alat za kreiranje održivih gradova u mnogim svetskim metropolama poput Berlina, Pariza, Njujorka, Havane i mnogih drugih, donoseći ekološku, ekonomsku, zdravstvenu i društvenu dobrobit delovima grada u kojima se nalaze. Beograd za sada ima jednu takvu zajednicu – Baštalište – koje se nalazi u Slancima. O njegovom ekonomskom i društvenom značaju razgovaramo sa Sabinom Kerić iz Beogradskog festivala cveća.

Sabina Kerić

KONTRA: Zašto je za grad i njegove stanovnike važno da imaju gradske bašte?

Kerić: Ova tema je posebno važna jer su u haotičnoj urbanizaciji naših gradova u poslednjih 20 godina razvoj i uređenje javnih, ali i privatnih otvorenih prostora, zapostavljeni, bez sadržaja u i nedovoljnoj meri iskorišćeni. Samim tim kvalitet života rapidno opada. Formiranje gradskih bašti je u mnogim evropskim, ali i svetskim metropolama prepoznat kao jedan od ključnih alata za postizanje održivog razvoja i sredstvo da se na nivou manjih lokalnih zajednica obezbedi pristup i upravljanje izvorima hrane.

Gradske bašte su u principu otvorene površine (koje mogu biti od 50m2 do većih isparcelisanih površina) sa potrebnom infrastrukturom, u okviru gradskog tkiva ili na periferiji grada, gde pojedinci i/ili grupe mogu da se bave uzgojem biljaka po sopstvenom izboru. Mogu biti zasnovane na gradskom ili privatnom zemljištu.

Izgradnja dobrog modela sistema gradskih bašti, u našim trenutnim uslovima ali i dugoročno, bi mnogostruko doprinela životu lokalnih zajednica: kroz razvoj mikro ekonomije, revitalizaciju i izgradnju novih socijalnih struktura kao i funkcionalniju upotrebu prostora koji nisu privedeni nameni, ujedno smanjujući negativne klimatske uticaje i faktore zagađenja. U Srbiji ovaj koncept još uvek nije prepoznat kao model u kreiranju zdravih i održivih gradova dok se u većini evropskih gradova spektar njihove namene kreće  od humano-socijalnih programa za fizičku i socijalnu rehabilitaciju ljudi sa motoričkim problemima, rehabilitaciju rekovalescenata, obrazovanja različitih generacija, preko mogućnosti za rad i zapošljavanje ekonomski najugroženijih slojeva gradskog stanovništva, do zadovoljavanja potreba za animacijom građana u trećem dobu i otvaranja mogućnosti za bavljenje zdravim hobijima u oblasti hortikulture, vrtlastva i povrtlarstva. Community gardens, Allotments, Victory gardens, baštenske kolonije…kako god ih zvali, su negde stare i preko 100 godina pa imaju i istorijsku i kulturnu vrednost zbog kojih postaju mesta izletišta u prirodu sa dodatnim sadržajima i mogućnošću da se na licu mesta dođe do zdrave hrane proverenog porekla.

Baštalište

Ako pogledamo statistike one kažu da više od polovine populacije u Srbiji živi u urbanim sredinama od čega je zvanično 28 odsto nezaposleno. U takvim uslovima jedan od najvećih izazova postaje dostupnost i bezbednost hrane populaciji sa sve nižim ekonomskim standardom, čiji kvalitet života dramatično opada u vreme ekonomske krize.

KONTRA: Koliko je Baštalište poraslo od trenutka kad ste ga osnovali?

Kerić: Nas nekoliko aktivista, koji smo se poznavali sa drugih zelenih akcija, spontano smo se okupili tokom zime 2013. godine. Ozbiljno smo se zapitali da li je moguće imati svoj povrtnjak u blizini grada u našim uslovima. Pronašli smo privatnu neiskorišćenu parcelu na kojoj smo počeli u proleće da obrađujemo, procenili smo iz iskustva da naša spora administracija nije još u stanju da prepozna šta su gradske bašte, u najboljem slučaju čekali bismo šest meseci da se odredi ko je nadležan i slično... Osnovna preokupacija nam je za prvi period bila kako da praktično uzgajamo povrće samostalno po organskim principima. Pozvali smo prijatelje i saradnike profesionalce da nas savetuju u prvim koracima jer smo želeli što pre da imamo plodove. Uspeli smo da se samoorganizujemo za navodnjavanje, alat, seme i rasad i za tri meseca imali smo 15 stalnih članova i puno radoznalih posetilaca, ljudi koji su jednostavno želeli da se povremeno uključuju u tekuće poslove i druženja koja smo organizovali.

Baštalište je takođe idealno za ekoturiste, bekpekere, kaučsurfere i vufere pa su nas posetili divni ljudi sa Novog Zelanda, iz Nemačke, Rusije, Argentine... radili sa nama i zaista nam mnogo pomogli. Do kraja sezone tj. kasne jeseni 2013. uspeli smo da uzgajimo rotkvice, luk, tikvice, paradajz...i romanesko brokoli koji je postao naša nezvanična maskota. Nisu nam sve kulture uspele ali konstatovali smo da je kao socijalni eksperiment Baštalište uspelo i ima budućnost. Posetilo nas je oko 500 odraslih i dece za 10 meseci, imali smo povrća za sebe i druge. Shvatili smo da isto možemo uraditi bolje i sledeće sezone, kao i da ima još ljudi koji bi nam se priključili. 

Istovremeno smo na različitim opštinama predstavljali koncept, tražili i našli podršku i razumevanje, čak i pregovarali oko lokacije na kojoj bi mogli zasnovati gradsku baštensku zajednicu ali pošto su kampanje, izbori, a i uspostavljanje gradske vlasti usporili neefikasnu birokratiju, osim pisama podrške nemamo još ni jednu parcelu koja bi „zvanično“ dobila namenu gradske baštenske zajednice u punom smislu.

Za sada je Baštalište javna demonstracija, nas sada ima već trideset stalnih članova, koji daju primer jednog od mogućih modela organizovanja. Parcela na koju smo se preselili ove sezone je privatna parcela namenjena lokalnoj školi u Slancima ali se nije koristila godinama i tu smo dobili podršku lokalne zajednice koja je prepoznala naše dobre namere, ali to je još daleko od institucionalnog i trajnog rešenja. 

KONTRA: Da li Grad Beograd pokazuje volju da odredi deo zemlje koji bi ustupio građanima za bašte?

Kerić: Za sada su nam isključivo samoorganizovanje i solidarnost omogućili da imamo bašte. Gradska i državna administracija treba još vremena da bi istinski prepoznala potrebe svojih građana mimo standardnih procedura i urbanističkih planova.

Borba za dobijanje „papira“ će potrajati i vodi se na više frontova. Kroz udruženja građana „Beogradski festival cveća“ i „Ama – Centar za negu čoveka i prirode“, kao „zvanične“ pokretače Baštališta i Inicijative za gradske baštenske zajednice, započela je javna kampanja i lobiranje ne bi li došlo do sistematskog uključivanja gradskih bašti u lokalne zajednice. Sa ljudima koji slično razmišljaju, bilo da su: stručnjaci za organsko bašovanstvo, ekoaktivisti i entuzijasti, roditelji koji žele zdravu hranu za svoju decu, penzioneri ili osobe željne znanja o negovanju biljaka; radimo i razvijamo baštensku zajednicu u Slancima kako bi dali primer da je tako nešto moguće i kod nas bez mnogo ulaganja, potrebna je samo dobra volja i malo organizacije. Otvoreni smo za posete i saradnju sa drugima koji bi se upustili sličan poduhvat a ne znaju odakle da počnu. Povezali smo se sa sličnim incijativama i grupama u Novom Sadu, NIšu, Pirotu, Šapcu….

„Nezvanično“ se procenjuje da oko 100 hektara gradskog zemljišta trenutno na ovaj način obrađuju građani koji žive u blizini lokacija pogodnih za baštovanstvo. Oni u principu na svoju odgovornost spontano formiraju bašte još od izgradnje novobeogradskih blokova, ima ih zatim godinama na: Voždovcu, Karaburmi, Mirijevu, Banovom Brdu, Rakovici...ali Grad ih nikada nije institucionalizovao. Opšti utisak do sada je da gradska vlast ne želi da talasa preuzimajući odgovornost ustupanjem nekog građevinskog zemljišta ili zelene površine bez sadržaja, običnim građanima makar i privremeno da gaje papriku i paradajz. Takođe i tkz. nerešeni pravno-imovinski odnosi nad mnogim površinama sa sistemom u tranziciji ne daju za sada previše prostora ovakvim inicijativama za legalizaciju statusa i procedura do te mere da možete, kao u Zagrebu npr. od pre dve godine da odete na sajt grada i pronađete parcelu sa odgovarajućom infrastrukturom i, uz potpisivanje ugovora i simboličnu sumu, dobijete na korišćenje.

Dobra volja građana postoji, verujem da će i Grad Beograd uhvatiti korak ako budemo dovoljno uporni. Оno što građani mogu trenutno da rade, kako bi podržali i proširili ovu ideju je da potpišu peticiju koju smo pokrenuli, volontiraju u Baštalištu u Slancima i/ili donacijom podrže osnivanje Centra za implementaciju i razvoj baštenskih zajednica širom Srbije. A takođe mogu i sami da se okupe i krenu sa sadnjom na nekoj parceli.