Neoliberalna era u Sjedinjenim Američkim Državama završila se sa neofašističkim praskom. Politički trijumf Donalda Trampa razbio je establišment u Demokratskoj i Republikanskoj stranci - obema venčanim za vladavinu velikog novca i pretencioznih političara.

Dinastije Bušovih i Klintonovih uništila je medijski prezasićena privlačnost pseudopopulističkog milijardera sa narcističkim poremećajem i odvratnim, fašističkim sklonostima. Monumentalni izbor Trampa bio je očajnički i ksenofobični vapaj ljudskih srca za izlazom iz devastiranog i dezintegrisanog neoliberalnog poretka – nostalgični povratak u imaginarnu veličanstvenu prošlost.

Sugradjani belačke radničke srednje klase vodjeni ljutnjom i bolom odbacili su ekonomsko zanemarivanje neoliberalnih politika i samozadovoljnu aroganciju elita. Ipak, isti ti građani podržali su kandidata za kojeg se ispostavilo da za njihovu socijalnu bedu krivi manjine i ko je isključio meksičke migrante, muslimane, crnce, Jevreje, gej populaciju, žene i Kinu iz tog procesa.

Ova smrtonosna fuzija ekonomske nestabilnosti i kulturnog žrtvenog jarca bacila je neoliberalizam na kolena. Ukratko, katastrofalan neuspeh Demokratske stranke da komunicira sa radnim ljudima koji pate od smanjene mobilnosti i eskalirajućeg siromaštva, dovela je do populizma ispunjenog mržnjom  i protekcionizma koji prete da razore tanke niti onoga što je ostalo od američke demokratije. A pošto su najeksplozivniji rascepi u današnjoj Americi najpre rasni, potom polni, homofobni, etnički i verski, spremamo se za zastrašujuću budućnost.

Šta da se radi? Na prvom mestu moramo pokušati da kažemo istinu, a preduslov za to je da dozvolimo onima koji pate da govore. Poslednjih 40 godina neoliberalizam je živeo u svetu poricanja i indiferentnosti prema patnjama siromašnih i radnih ljudi, opsednut spektaklom uspeha. Drugo, moramo da budemo svedoci pravde. Moramo utemeljiti naše govorenje istine u spremnosti da patimo i da se žrtvujemo zbog protivljenja dominantnom.  Treće – moramo se sećati hrabrih primera poput Martina Lutera Kinga mlađeg, jer pružaju moralnu i duhovnu inspiraciju u stvaranju međurasnih saveza u borbi protiv ksenofobije i siromaštva, zločina Vol strita i ratnih zločina, globalnog zatopoljavanja i policijskog zlostavljanja – i zaštititi dragocena prava i slobode.  

Period Obamine vladavine bio je poslednji udah neoliberalizma. Uprkos nekim progresivnim rečima i simboličnim gestovima, Obama je odlučio da ignoriše zločine Vol strita, odbaci spasavanje vlasnika kuća, previdi rastuću nejednakost i omogući ratne zločine poput američkog ubijanja nevinih civila dronovima u inostranstvu.

Desničarski napadi na Obamu – Trampom inspirisana rasna mržnja prema njemu – učinila je gotovo nemogućom progresivnu kritiku njegove politike. Predsednik je nerado govorio o patnji crnaca – bilo da je reč o pretrpanim zatvorima, oronulim školama ili smanjenju broja radnih mesta. Ipak, uprkos  tome, dobili smo proslavljanje neoliberalnog statusa quo izraženog u rasističkom simbolizmu i ličnom nasleđu. U međuvremenu, siromašni i radnička klasa svih boja nastavljaju da pate u relativnoj tišini.

Iz te perspektive, Trampov izbor omogućila je neoliberalna politika Obame i Klinton koja se nije obazirala na stradanja naših najugroženijih građana. Napredni populizam Bernija Sandersa umalo je srušio establišment Demokratske stranke, ali Obama i Klinton su spasili status quo. Verujem da bi Sanders pobedio Trampa kako bi se izbegao ovaj neofašistički ishod.

U ovom sumornom trenutku, moramo inspirisati jedni druge vođeni demokratskom mešavinom integriteta, hrabrosti, empatije i zrelim osećajem za istoriju – iako se čini da nam demokratija izmiče.

Ne smemo okrenuti glavu od ljudi koje je američka spoljna politika zaboravila – poput Palestinaca pod izraelskom okupacijom, jemenskih civila koje ubijaju saudijske trupe pod pokroviteljstvom SAD, ili Afrikanaca koji trpe pod američkim prisustvom u Africi.

Za nekoga čija su porodica i narod preživeli i napredovali tokom perioda ropstva, Džima Kroua i linčovanja, Trampova neofašistička retorika i predvidiva autokratska vladavina je samo još jedan ružan momenat koji poziva sve najbolje u nama i u onome što možemo da uradimo.

Za nas u ovim vremenima, čak imati nadu je suviše apstraktno, odvojeno, previše pokroviteljski. Umesto toga, mi moramo biti nada, učesnici i sila dobra u suočavanju sa ovom katastrofom.

* Tekst preveden iz Guardiana