Nikola Kondijević je sve češće oblačio svoju svečanu uniformu s činom generala armije, koja je iz godine u godinu sve više mirisala na lavandu. Onda bi prodornim,  strogim i principijelnim pogledom odmerio svoj odraz u ogledalu, pogladio bi tamnoplavi sako sa srmom izvezenim reverima i epoletama i sa šarenim i dugačkim nizom obeležja ratnih i mirnodopskih domaćih i stranih odlikovanja, pogledao bi u pantalone koje su sakrivale sve slabašnije noge, da bi potom izdahnuo lavandom prezasićeni vazduh svoje nevelike inostrane kvartire, oko bi mu zasjalo i... setio bi se svega. A čim bi se svega setio, počeo bi nešto veoma važno da traži, pipajući po mnogim spoljašnjim, unutrašnjim, vidljivim i tajnim džepovima svoje svečane uniforme. Onda bi odlučno zakoračio napred, u uspomene.

Njemu je, naime, bila data sva odgovornost za spas države koja je već počinjala da puca po svim i svakojakim šavovima i on je, bez daljnjeg, znao šta mu je činiti. Sve doktrine, najpre istočnih, potom i zapadnih generalštapskih škola koje je svršio, upućivale su ga da mora da primeni radikalni ofanzivni nastup u rešavanju krize. Tako je general, pritiskajući gornji levi džep dok je tražio onu važnu stvar koju nikako nije mogao da pronađe, pod dugačkim prstima osetio šuškanje finog generalštapskog papira, te je raskopčavši pozlaćeno dugme, tamo pronašao odluku nekoliko članova, čiji je početak glasio strogo i nedvosmisleno: „1.) Odmah donijeti odluku o uvođenju vanrednog stanja na cijeloj teritoriji zemlje i suspendirati sve normativne akte koji su u suprotnosti sa ustavom iste i saveznim zakonima... “.

„Ispravno“, pomislio je general u svečanoj uniformi i zabrinutog, a samo naizgled strogog i principijelnog pogleda, iskoračivši i oštrim rutinskim pokretom vojnički pozdravivši ratnu zastavu s početka stroja gardista na jednoj od svečanosti njegove armije, inače slavne prošlosti; one iste vojske koja se spremala da pod njegovim - kao što je već rečeno - strogim ali principijelnim vođstvom preuzme stvari države u političkom raspadu u svoje snažne i sigurne ruke; dok mu je druga ruka mehanički pošla ka donjem džepu uniforme u kome je, tražeći ono nešto koje nikako nije mogao naći, ovaj put pronašao - mnoštvo zvukova. Nervoznim opipavanjem i lupkanjem levog, sada već naboranog dlana posutog staračkim pegama, general je nehotice istisnuo deo tih zvukova koji su izleteli iz džepa u vidu žestokih rasprava. Bio je to deo onih beskrajnih svađa koje su se odvijale za okruglim stolom za kojim je - upravo razuzdano i neprincipijelno - zasedalo najviše izvršno telo države u raspadu. Novim, pomalo nervoznim udarcima po džepu svoje uniforme, general je istisnuo sve one grlate rasprave sa tih sednica, a u jednom trenu čak i svoj glas, kojim je svojom već poslovičnom, ovog puta ustavnim principijelnošću zahtevao konsenzus svih članova vrhovnog organa države u vezi državnog udara koji je želeo da sprovede za spas žestoko zavađene države i ozbiljno načetog mira koji se već iz časa u čas otimao svakoj kontroli. Kondijević, tako, pljesnu i druge džepove svoje uniforme, a nehotice i onaj skriveni unutrašnji džep na koji je zadnjih godina uvek nekako zaboravljao, kad su iz njega pokuljali - njegovi tajni pregovori s inostranim snagama, nekakva nesigurna preliminarna saglasnost s Istoka, i još jedna nejasna saglasnost sa Zapada. Potom su iz dubine prethodnog džepa Kondijevića nagrnule tri masne psovke različitih jezičkih izraza ali sličnih sadržaja i u kojima se -  po principu banalnosti malih razlika - jednom pominjala „majka“ i dva puta „mater“. Zatim je generala zapljusnuo i zapisnički diktat rezultata glasanja vrhovnog tela, izgovoren monotonim glasom predsedavajućeg, oguglalog od čitanja zaključaka: da predlog vrhovnog generalštaba nije usvojen jednoglasno. Dakle, da nije prihvaćen potpuno i principijelno, što Kondijeviću ponovo iznedri težak uzdah, poput onog koji je bio ispustio u vreme donošenja odluke.

Utom se general ukopao u mestu, primetivši da mu se iz unutrašnjeg desnog džepa uniforme promalja jedan krupni šverc oružja organizovan zapadnim kanalima, pri čemu se prisetio da se odmah obratio zapadnim  faktorima strogim i principijelnim zahtevom da se taj neprincipijelni transport više nikako ne sme ponoviti, što je bilo i obećano. Zatim je, naravno, povučen prvim, iz tog istog džepa, provirio i onaj suprotni, istočni transport ljudi i oružja, što je on pod pritiskom jače strane donekle istolerisao, kako ne bi dodatno zaoštravao stvari u unutrašnjoj politici zemlje koja se parala i počela da puca kako po šavovima, tako, i sve više izvan njih, na terenu. Provirile su tu i nove spoljne među-armijske relacije, što sve skupa general Kondijević nije više mogao da podnese, te on odlučno zaklopi sako, pri čemu su izleteli svi oni transporti oružja, ljudi, novca, nafte i droga, kojih su mu bili puni džepovi, i pali na prljavo tle na kom su se već pojavile paravojske, svakojaki uzvici, znaci i barjaci, skandiranja, pijane psovke, promukle pesmurine, grube face najamnika, psina i pudlica rata, transparenti mirotvoračkih organizacija, jalove aktivnosti dobrotvornih društava, promašene inicijative, papiri s odlukama žustrih sednica i kontrasednica rukovodećih organa i organizacija širom zemlje, brojne sačekuše, bezbrojne kašikare, kontingenti svemogućih švercovanih roba, čudni transporti, nekontrolisane policijske i uglavnom grozno izvedene akcije, izlasci armijskih tenkova na ulice, potom njihovo povlačenje, tragovi ulja, široke naftne mrlje, fleke od raznobojnih farbi kojima su šarane svakojake poruke po zidovima javnih objekata i kuća u velikim gradovima i selima koje su, kako to neko reče, lepo gorela; i napokon, crvene fleke za koje Kondijević ni sebi nije želeo da prizna da su prvi tragovi krvi koji su se sve češće pojavljivali, da su počeli da se šire tik ispred njega, po tlu kojim se on sve brže kretao - u ofanzivnom pokušaju da pronađe efikasno, ipak strogo i principijelno rešenje za nemoguće stanje - da je konačno počeo, iako nerado, da gaca po tim flekama i kaljugama od krvi i zemlje kojima je bio prekriven čitav put koji se prostirao pred njim.  

Stanje je postalo takvo da general Kondijević, iako strog, tim više i principijelan, više nije mogao da kontroliše ni jedan od džepova svoje uniforme. Iz njih je, naime, već  kuljalo sve što se moglo zamisliti: tek postignuti politički dogovori, „strogo pov.“ državni dopisi, izveštaji o zločinima, grube akcije koje su vodili njegovi oficiri van komande, informacije o delovanju vojski i paravojski, državne tajne, informacije i dezinformacije, laži i paralaži rata i, da, još nešto što je njemu ostavljalo sve jači utisak… himna! Himna koja ga je terala da se prene, posebno njeni potonji, preteći stihovi zbog kojih se on, još kao mladi oficir, tako jako potresao. Sve se to događalo Kondijeviću koji pritom nije prestajao da po džepovima uniforme traži onu važnu stvar, rešenje za tako složenu situaciju, u duhu svojih strogih, i tim više principijelnih ofanzivnih nastupa u skladu sa doktrinom svekolikih vojnih škola i silnih akademija koje je general uspešno, i uz sva odličja bio završio.

Na žalost, džepovi su se sami praznili svih mogućih sadržaja: svadbenih ubistava, podlih snajperskih vatri, streljanja, otetih komandi, silovanja, pljački, bombardovanja sela, opkoljenih i artiljerijski tučenih gradova, logora i kontralogora, masovnih klanja nejači, u neviđenim ratom zahvaćenoj zemlji, a da se rešenje iz njih nije pojavilo čak ni kada je general napustio zemlju koja nije imala razumevanja za njegov strog i oduvek principijelan odnos. Pokatkad bi se, i to iz više džepova istovremeno, pojavili oni stihovi iz himne, ali bi ih general prečuo ili jednostavno odbacio, jer su se oni odnosili na sve druge učesnike raspada zemlje, samo ne na njega. Istini za volju pokatkad bi u jednom od džepova napipao svoj armijski trofejni pištolj koji je strogo i principijelno zaslužio, te ga je još uvek držao uz svečanu uniformu, ali to je bilo sve.

Dok je u džepovima generalove svečane uniforme sve prštalo od nasilja i dramatičnih tonova i, čak neizgovorenih ali pretećih stihova njegove himne, to je jedini pištolj koji je pomenut u jednoj priči, a da - godinama nakon nasilja i raspada, u atmosferi prezasićenoj otužnim mirisom lavande - nije, inače opravdano, opalio.    

_____________________________

Tomislav Osmanli (1956) je prozaista, dramski pisac i teoreticar medija. Autor je devadeset  knjiga. Među njima, prvih makedonskih knjiga posvećenih Sedmoj (Film i političko, 1982.) i Devetoj umetnosti (Strip, zapis ljudskog lika, 1987. i, dopunjeno, 2003.).

Autor je scenarija igranog filma Anđeli na otpadu (1995-97.) kao i drugih, redovno nagrađivanih scenarija: Ljudi bez adrese (1976.); Zvezde ’42. (1984.); Skopska snoviđenja (1987.); Smuk leti na nebu (1999., realizovan 2006 pod nazivom Stmoglavi), kao i za kratkometražni igrano-dokumentarni film Povodom Manakija, 2009.

Njegov pozorišni rad uključuje veći broj realizvanih projekata. Jedan od njih, komad Dvoje u Edenu postavljen je i u pozorištu John W. Gainse u Virdžiniji, SAD. Ugledna izvadavačka kuća University  Studio Press iz Soluna/Atine objavila je na grčkom isti komad u knjizi pod naslovom Ματζεστικ (decembra 2005.).

Za svoj raznovrsni autorski i novinarski rad, Tomislav Osmanli je dobitnik većeg broja, različitih nagrada.

Većeg broja nagrada za svoje scenarije TV filmova, na konkursima Makedonske televizije (1979, 1984, 1987, 1999).

Za monodramski tekst “Oblačna ispoved” dobitnik je Prve nagrade na Festivalu monodrame u Bitolju 2005.

Za knjigu “Svetiljka za Hanuku” je knjigu 2009. dobio makedonsku književnu nagradu “Prozni majstori”.

Za holokaust priču Slika teta Rašele koja je objavljivana u vecem broju casopisa, dobitnik je Prve nagrade na renomiranom književnom konkursu za priču Makedoske akademije nauka i umetnosti, 1999. godine.

Za roman “Dvadeset prvi” dobio je najviše priznanje nagradu Roman godine “Utrinskog vesnika”, 2010. i izabran za makedonskog pretstavnika za nagradu “Balkanika” (novembar, 2010). Nedavno je objavljen u Crnog Gori (OKF, Cetinje), a pretprosle godine u Hrvatskoj (“Sandorf”, Zagreb).

Njegov je najnoviji knjizevni rad roman “Za uglom” u kome se preplice devet radnji i vise desetina likova dobija superlative knjizevne kritike i teorije. Bio je finalista svih proslogodisnjih domacih proznih nagrada. Sledeće 2015. godine će biti objavljen u Turskoj („Esen Kitap“, Istanbul)

Knjigom dramskih tekstova "Zvezde nad Skopljem" Tomislav Osmanli je uvršten među 13. Balkanskih autora u godišnjak Enciklopedije Britanika za 2001. godinu.

Preveo je dramski tekst "Bog Vudija Alena" s engleskoj, a pozorišnu političku farsu Trombon Mariosa Pondikasa, Askezu Salvatores Dei ključno delo Nikosa Kazandzakisa, kao i Evripidov dramski tekst “Kralj Res” sa novogrčkog jezika.