Pre dve nedelje smo najavili da će pet filmova iz bivše Jugoslavije učestvovati u različitim programima 48. Međunarodnog filmskog festivala u Karlovim Varima. Festival je završen pobedom mađarskog filma “Sveska” (The Notebook) u glavnoj konkurenciji i poljskog filma “Plutajući neboderi” (Floating Skyscrapers) u programu East of the West, a pogledajmo kako su prošli „naši“ filmovi.

U glavnoj konkurenciji igrao je film Vinka Brešana “Svećenikova djeca”, i po prvi put je ovaj hrvatski reditelj ostao bez nagrade u Karlovim Varima- a dobijao ih je za “Maršala”, “Svjedoke” i “Nije kraj”. Ovaj film je već prošao svoju distribuciju u Hrvatskoj, gde je prodao skoro 160.000 ulaznica, što ga čini trećim najgledanijim domaćim filmom u 21. veku.

Zasnovan na drami Mate Matišića, film je urađen po prepoznatljivom Brešanovom receptu – ozbiljnoj i aktuelnoj temi se pristupa na lagan način, sa dosta humora i zabavnih situacija. Dramaturški i rediteljski funkcionalan, film vrlo lagano teče do poslednjih 15-20 minuta kad dolazi do problema u samom raspletu- što je karakteristika i ostalih Brešanovih filmova.

Daleko od neko posebno uspešnog umetničkog dela, “Svećenikova djeca” su ipak predstavnik onoga što bi trebalo da bude mainstream u bilo kojoj balkanskoj kinematografiji: zabavan film sa aktuelnom temom, koji pritom ne potcenjuje inteligenciju publike.

Na sasvim drugoj strani spektra, imamo srpski film “Odumiranje” Miloša Pušića, tešku i mračnu ruralnu dramu koja se našla u takmičarskom programu East of the West. U njoj se Janko (Branislav Trifunović) vraća u svoje rodno, zabačeno planinsko selo, razočaran neuspelim pokušajem zaposlenja u Beogradu. Tu ga dočekuju oduševljena majka (Dara Džokić) i komšija Strahinja (Boris Isaković), najbolji prijatelj njegovog preminulog oca. Ali Janko se vratio da bi prodao parče zemlje koje mu je ostalo od oca, kako bi mogao da finansira put u Švajcarsku gde se nada boljoj sreći nego u srpskoj prestonici. Naravno, ovaj njegov potez svi tumače kao prodavanje oca, čiji se grob nalazi baš na toj zemlji.

U ovom selu, kao i generalno u ruralnoj Srbiji, svi su nesrećni, oštećeni, povređeni, umiru od bolesti ili se samoubijaju ili su alkoholičari... Selo odumire, mladi hitaju ka gradovima... Suša je, pa su prinosi sprženi... Ono što su mnogi strani novinari i festivalski programeri zamerili ovom filmu su klišei- „to je tipičan balkanski film“- što znači da će na još gore ocene u tom smislu naići na domaćem tržištu. Ali ovde se radi o zaista autentičnoj priči, ovaj film slika srpsko selo baš takvo kakvo je, bez televizijske idealizacije i usiljenog i/ili prostačkog humora tipa “Baba se češlja” ili “Seljaci”, bez kusturičanski veselih cigana... Na kraju krajeva, i stereotipi moraju od nečega da nastanu.

Ono što je veći problem ovog filma od stereotipa je glumačka podela. Nekako samo Isaković uspeva da bude uverljiv i da pokrene neku emociju kod gledaoca, ostali su prilično ravni. Doveden je i Emir Hadžihafizbegović kao Jankov drugar i komšija, i koji bi trebalo da bude neka vrsta comic relief-a ali ni to nije prošlo baš najefektnije.

Scenario je napisao Dušan Spasojević po sopstvenoj pozorišnoj drami, i dok je Pušić sasvim korektno režirao film, ova priča verovatno zaista bolje funkcioniše u pozorištu, gde bi prava glumačka podela mogla da bude upečatljivija i bliža publici.

Slovenci su došli u Karlove Vari sa dva potpuno različita filma, a oba su se našla u programu East of the West. Iako su oba filma razočaravajuća, “Dual” (Dvojina) Nejca Gazvode se ipak pokazao kao nadmoćniji i značajniji od “Adria Blues” Miroslava Mandića.

Gazvoda je zasluženo privukao pažnju svojim prvim filmom “Izlet” koji je pre dve godine imao svetsku premijeru na Sarajevo Film Festivalu i zatim je obišao preko 30 svetskih festivala i osvojio gomilu nagrada. U “Dualu” se Gazvoda opet bavi istim pitanjima- razočaranom i besciljnom generacijom mladih u srednjim ili kasnim dvadesetim godinama u Evropi, putovanjem kao bekstvom od porodice, obaveza, besperspektivnih poslova u okrutnom (kvazi) kapitalističkom sistemu... Generalno, prazninom sa kojom ne znaju šta da rade. Ali problem Duala je što je ta praznina predstavljena bukvalno- prazninom.

Film počinje na ljubljanskom aerodromu, gde Tina (Nina Rakovec, takođe viđena u “Izletu”) vozi autobus preko leta. Let za Atinu je otkazan i ona vozi grupu putnika da prenoće u hotelu. Među njima je Iben (danska glumica Mia Jexen), koja je potpuno pogubljena i teško komunicira sa bilo kim. I ona ne želi da spava, već da luta gradom. Na neobičan način privučena mladom Dankinjom, Tina joj uslišuje želju i njih dve celu noć provedu zajedno, što se nastavlja i sledećeg dana. Tina odustaje od intervjua za posao i želi da pobegne daleko zajedno sa Iben...

Ovo nije obična ljubavna priča - Tina priznaje da je privlače samo žene, dok Iben nema određen stav po tom pitanju, ali joj se Tina dopada. I Iben krije jednu strašnu tajnu koju će gledaoci saznati zahvaljujući titlu, ali Tina ne - jer će biti izgovorena na danskom. To je jedna od retkih zaista zanimljivih scena u filmu, i invetivnih rediteljskih rešenja. Ostatak je zaista prazan- ne samo da se ništa ne dešava, već i u okviru tog dešavanja nema nekog razvoja odnosa između dve devojke. One pričaju, piju pivo, bleje, igraju se... ali to ne vodi nikuda. One se zbliže, ali mi to samo vidimo na osnovu toga što su sve vreme zajedno, a ne iz njihovog odnosa. Obe glumice su lepe i talentovane - Rakovec je već u “Izletu” pokazala da se na nju može ozbiljno računati u budućnosti - i igraju to što imaju najbolje što mogu, ali teško je stvoriti pravu hemiju bez osnovnih sastojaka, koji se ipak moraju naći u priči.

Ipak, mnogo je veće razočaranje “Adria Blues” Miroslava Mandića, koji je najpoznatiji po radu na “Top listi nadrealista”. Kasnije je, kao i Branko Đurić, otišao u Sloveniju, gde je i napisao scenario za Đurin film “Ljubav, traktor i rokenrol”. Taj film su donekle spasili glumci – iako tek iz drugog pokušaja, premontiran je nakon projekcije na Sarajevo Film Festivalu, a pre distribucije u Sloveniji – a “Adria Blues” pati upravo od neinventivne i „pešačke“ režije, neuverljivih likova i potpuno neupotrebljivog i neharizmatičnog glavnog glumca Senada Bašića.

Bašić igra propalog rokera Tonija Riffa koji je po početku rata u Bosni pobegao u Sloveniji i tamo oženio obožavateljku Sonju (Mojca Funkl). Toni je sada bez posla i uglavnom igra tetris po ceo dan, dok Sonja pruža usluge telefonskog seksa. Oba ova detalja navode nas na pomisao da je scenario napisan pre najmanje deset godina, a to potvrđuje i režija koja deluje još staromodnije.

Naravno, staromodnost sama po sebi ne bi bila problem, i mogla bi čak biti deo nostalgičnog koncepta o starom rokeru i hotelu Adria u kom su sve sobe nazvane po jugoslovenskim rok bendovima, i u kome se odigrava najveći deo filma, da centralni odnos između Tonija i Sonje nije rešen na mnogo ekonomičniji način. Njihov problem je jasan - ona radi i zarađuje, on je ljubomoran na muškarce kojima dahće preko telefona, ali je sam nesposoban da bilo šta korisno radi. Kada ga vlasnik hotela Maks (Peter Musevski), inače Mojcin verni klijent i njegov veliki fan, pozove da odsvira koncert, Toni neće „da se proda“. Cela ova priča, koja se u normalnoj, efektnoj režiji rešava u 10 minuta, ovde se razvlači kroz ceo film bez ikakve potrebe.

Tu su, naravno, i mnogi sporedni, „zabavni i otkačeni“, a zapravo potpuno stereotipni likovi koji samo potvrđuju jedinu tezu filma, opšte mesto o nepobedivoj ljubavi. Neki od njih imaju šarma i dodaju neku boju filmu, kao na primer hrvatski glumac Franjo Dijak i slovenačka glumica i TV voditeljka Maja Taraniš, ali sve je to uzalud kad je glavni lik toliko bezličan, prazan i nezanimljiv. Gledalac se vrlo brzo zapita kako je neko takav ikada mogao da bude rok zvezda?  

Uzevši sve ovo obzir, ex-YU zemlje su se u Karlovim Varima predstavile prilično neuverljivo. Na kraju je najupečatljiviji, zapravo, ispao film “Odumiranje”, i čak se izdvojio i u generalno očajnoj konkurenciji East of the West. Kriterijumi lako padaju kad je selekcija slaba, i iako je “Odumiranje” daleko od remek-dela, ipak se radi o ozbiljnom umetničkom filmu kome, nažalost, ne možemo predvideti dobru sudbinu na jugoslovenskim prostorima, upravo zbog njegovog „tipičnog balkanstva“. Ovaj film nije dovoljno seljački da bi zadovoljio najniže potrebe, a pritom je previše ruralan da bi se svideo urbanoj publici.