„Evo, to sam ja“ – otac se zaustavlja i pokazuje jednu istu fotografiju sa izlomljenim krajevima uvek kada listamo porodični album. Tamo, na požuteloj slici čitave porodice napravljenoj pre ko zna koliko godina, pre više od pola veka na nekom prazničnom izletu, je i on, dete sa crnim, okruglim radoznalim očima, sa dokolenicama, u kratkim pantalonama sa plastronom i naramenicama, i stoji priljubljen uz svoju majku.

„Ovo mi je brat, ovo drugi brat... a ovo je tetka Rašela.“, govorio je moj otac ponavljajući nad tom fotografijom, uvek iznova istu, nepromenjenu rečenicu.
Tetka Rašelu sam prvi put video na toj staroj fotografiji sa izlomljenim krajevima. Tu istu koju mi je otac bezbroj puta pokazao i koju i dan-danas čuvamo u porodičnom albumu. Sedi iza moje babe i dede i za razliku od izraza lica ostalih starijih koji su duboko zašli u doba koje briše vedrinu osmeha, ta devojka nežnog, okruglog lica sa fotografije gleda u nas kroz poluspuštene očne kapke čudnim, povučenim i skromnim, a ujedno bistrim i prodornim pogledom.

Moram da priznam, volim stare fotografije. Kad sam bio dete voleo sam ih jer su za njih bile vezane mnoge priče koje su obično, tokom poseta kod nas kući, pripovedali stariji paleći cigarete nakon skromne večere, dok se u dnevnoj sobi širila aroma prošlih vremena koja je mirisala na duvan i tek skuvanu kafu koju je moja majka donosila na starom, posrebrenom poslužavniku. I onda, čim bi neko od rođaka zatražio porodični album sa fotografijama, počele bi i njihove priče o nekadašnjim vremenima i ljudima. Ćutke sam ih slušao ne shvatajući sasvim te beskrajne razgovore o likovima iz albuma koji su se pojavljivali u sobi ispunjenoj dimom, pominjani uglavnom u radosnim, vedrim glasovima i žustrim pripovedačkim nadvikivanjima, ponekad skriveni u nečujnim komentarima i prigušenom kikotu, ponekad trzajući se zbog iznenadnog glasnog smeha prisutnih, a nekad, nekim drugim prilikama, lebdeći u dnevnoj sobi, u usporenim  pripovedanjima punih pauza, dugih tišina i glasovima iz stegnutog grla. Priče. Životne pripovesti o sudbinama ljudi, mojih bližih i daljih rođaka od kojih skoro nikoga nisam poznavao, ali i nekih drugih ličnosti iz romana prošlosti, davno arhiviranih i sada ponovo oživelih u slikama i kao u nekoj čudesnoj kinoteci života, sa ličnostima koje su, eto, ušle u malu porodičnu večnost našeg albuma sa fotografijama.

Sada, kad i sam ulazim u srednje doba, fotografije volim na jedan drugi način. Kao sačuvane otiske lica prošlosti, ne samo scenografije i kostimografije davno prohujalih vremena, promenjene topografije i geografije prostora, i najmanje promenljivih pejzaža čovekovog sveta, lica, izraza, odnosa, slabosti, emocija, raspoloženja, duša. Uhvaćenih u trenu, za večnost. I zato podatnih za razmišljanja. I za stalna vraćanja. U likove jednog prošlog vremena. Mistiku fotografija koje su oživljavale u tim danima detinjstva u atmosferi prezasićenoj dimom cigareta i prošlosti tokom porodičnih večera, kasnije sam pokušavao da racionalizujem. Fotografije, definisao sam kasnije, kad sam stekao prva filozofska znanja, su izrazi paradoksa i, još više, aporija koje su oduvek postojale i postoje i danas, koje dobijaju nove oblike, jer su kao čuda tehnike savremenog života pridodate kao novi argumenti tvrdokorno istrajnom, nepromenljivom fenomenu bivstvovanja. Na taj način asketski arsenal tih paradoksa, zabeleženih u drevnim elejskim učenjima i određenih u sholastičkim primerima o Ahilu i kornjači i Luku i streli, danas možemo da obogatimo i novim tehnološkim primerom... Fotografijama. Da, fotografijama. Statične su, a sadrže proces. Spokojne su, a poseduju nemir. Neme su, a nose toliko priča. Pokazuju, a u suštini tako mnogo kriju. One su novi vid čistog aporijskog supstrata. One otelotvoruju mnogoznačnu sačuvanu prošlost, i dovode je u današnje vreme. Zato se samo čini da one unose spokoj i red u ludo, haotično kretanje života. Nekada  one to podstiču, u nama. Slike. Fotofiksacije. Ikone. Svetlopisi.
Poput fotografije sa skromnim, prodornim pogledom tetka Rašele.
„Dobro,“  nedavno sam pitao oca „hoćeš li mi ispričati nešto o njoj? Ko je tetka Rašela? Zašto je samo na toj, jednoj fotografiji?...“

„Ko je tetka Rašela?
Kako da ti objasnim... Bila je jedna od nas. Nije nam bila rod, ali smo je osećali kao našu...
I šta je to rod? Onaj s kim si se rodio, s kim te je slučajnost ili porodica vezala. Ili onaj s kojim te je život srodio. Život je srodio Rašelu sa nama. Bila je miljenica moje majke. Kako je vreme prolazilo, postala joj je poput ćerke.    
Rašela je bila dete iz siromašne porodice, a moja majka, Evridika, bog da joj dušu 'prosti, je dovela kod nas kući, da pomaže, i da kao najstarije dete u njenoj porodici radi i zaradi. Njen otac je to zamolio moju majku. Njen otac je bio skroman čovek, krpio je cipele, a od svog zanata jedva je krpio kraj s krajem. To je danas redak zanat, ali je nekada bilo više krpača nego prodavnica cipela. Bio je visok, krupan čovek, okruglog lica i tužnih očiju koje su vremenom, tako mi se čini, postajale sve tužnije. Iako su bili različiti, Rašela i njen otac su u očima imali nešto veoma slično, nekakav spokoj i duboku tugu.
Uvek kad me je Rašela, držeći me za ruku, vodila u njegovu malu, čistu i oronulu obućarsku radnju, od trenutka kad bi seli na druge dve stolice sa slamnatim, pletenim sedištem, otac i ćerka su dugo ćutali. On nas je uvek pitao da li hoćemo klaker ili limunadu, a čim bi me Rašela pogledala pravo u oči i odrečno odgovorila u svoje i moje ime, on je spuštao svoju veliku ruku na njenu glavu, mazio je po gustoj kosi, nežno klizio rukom po ćerkinom obrazu i stajao je tako, sa nežnim osmehom na licu, zagledan u tužan odraz njenih dubokih, inteligentnih očiju. Onda bi prestao da je miluje, pa joj je klimanjem glave davao znak da je vreme da krenemo.

Nakon nekog vremena Rašela je počela i da spava kod nas, ali je svakog dana, na kratko, odlazila kući, kod svojih, da ih vidi i da im odnese po nešto. Deo para koje joj je moj otac davao jednom nedeljno kad je ulazio u kujnu gde je Rašela redovno sedela i pomagala mojoj majci, ili kad je moja majka slala da svojima odnese neke ponude, a u njima je uvek bila hrana koja se radnim danom ili za praznik kod nas spremala. Rašela je hitala svojima i vraćala se brže nego što je iko od nas očekivao.

„Zašto žuriš, nemamo više posla,“ govorila joj je moja majka, a Rašela se na to samo osmehivala i nestajala negde u kući da dokaže suprotno.   

Rašela se brzo srodila sa nama. Naučila je navike svih nas, čak i slabosti, i uvek se ponašala onako kako je najbolje za interes porodice. Najstarijeg brata tiho je grdila kad je počeo kasno da dolazi kući, naročito kad mu je pronašla paklu cigareta, ukradenu od robe namenjene prodaji u knjižari mog oca. Mene, najmađeg, mazila je i hranila, pomažući mojoj majci da me neguje i kad sam bio zdrav i kad sam bio bolestan. Srednjeg brata je podučavala matematiku, i krila od roditelja da je uradio neke nenamerne pakosti. Mom ocu je pomagala da sredi račune u dućanu i da popuni računovodstvene obrasce, koji su njega nervirali i činili neraspoloženim.

Rašela je jednostavno postala deo nas, tiha i nenametljiva, svima nam je pomagala, a najviše mojoj majci. Toliko je srasla sa nama da je nakon nekog vremena počela da govori jezikom porodice. Ona, bistra bitoljska Jevrejka počela je tako dobro da govori cincarski da niko nije mogao da ni pomisli da i ona sama nije Cincarka. Tako je Rašela odrasla u našoj kući.
Zbog njene skromnosti i čestitosti, moja majka je imala potpuno poverenje u nju.To je donelo novu bliskost između njih dve. Kad je Rašela počela da se zadevojčuje, moja joj je majka, dok su obavljale kućne poslove, šapatom govorila nešto što mi ostali nismo mogli da čujemo. Kako moja majka više nije pravila razliku  između nje i nas, tako joj je i Rašela bila sve bliža. U to vreme sam hvatao zamišljeni pogled moje majke koji je dugo ostajao na vrednoj devojci dok je Rašela obavljala neki od bezbrojnih poslova u našem domaćinstvu. Jedne večeri, odlučnim, snažnim glasom, majka je zatražila od mog oca da joj daje redovnu sumu novca da devojci načine miraz:

„Ja nemam žensko dete, i zato mi je lakše“, moja majka rekla je Rašeli koja je zasjalih očiju slušala dok joj je saopštavala nameru da joj dâ miraz za svadbu i smejala se od srca, zajedno sa nama, komentaru moje majke, svaki put kad je Evridika dodavala novu sumu Rašelinom mirazu:   

„Tako. Završili smo lakši deo. Sad nam još preostaje onaj teži, da nam nađemo zeta,“ govorila je moja majka dok smo mi nastavljali da zbijamo šale, a Rašela se pravila da nas ne čuje i izlazila iz te odaje za nekim od bezbrojnih poslova, iako joj se lice sasvim zarumenilo.

Negde u ono vreme kad je očevo lice postajalo sve zabrinutije dok je slušao radio koji je tih godina kupio na ogromnu radost moje starije braće, Rašela se zaljubila. Tako je barem rekla moja majka, pazeći da ona to ne čuje jer je i bez toga već bila stidljiva i osetljiva. Izabranik njenog srca bio je Jon, jedno zdravo, čvrsto momče rumenih obraza i lepog osmeha, sin mlekara koji je sa kačketom na glavi svake večeri dolazio kod nas i donosio sveže mleko. Svih tih godina sa mlekarom je dolazio i Jon, njegov sin jedinac, koji je u to vreme počeo sve češće da zamenjuje svog oca, sve dok i sam nije stavio kačket na glavu i počeo, umesto oca, redovno da raznosi mleko.
Niko ne zna kad su se Jon i Rašela zagledali jedno u drugo, bitno je da se to desilo i svi smo znali za to, naročito po rumenilu koje bi bljesnulo na Rašelinim obrazima, kad je sa trema, sva zbunjena, ulazila u odaje sa loncem presnog mleka u rukama.
Tako smo mi međusobno počeli da se smejuljimo kad ugledamo Rašelu kako, sa prvim sutonom, pažljivo zagledana u ogledalo, češlja gustu, crnu kosu, pre Jonovog dolaska. Moja je majka, neprimetno, oštrim pogledima zamrzavala osmehe na našim licima i brže-bolje smo izlazili iz odaje gušeći kikot dlanovima preko usana, ostavljajući devojku zanesenu u svoj ritual, i moju majku koja se pravi da ništa ne primećuje, a brižnim pogledom prati te prve znake devojačke ustreptalosti.  
Negde u to vreme, u tihim snežnim zimskim noćima, Rašela je vezla sitne šare na platnima za miraz pod budnim okom moje majke koja je podučavala devojku novim, složenim vezovima, dok je sama krpila domaći veš i naše čarape, ne prekidajući svoj posao i tihim, spokojnim glasom govorila joj ko zna kakve sve priče o tajnama braka i zamkama života. Deo tih saveta mi deca smo samo štbrnuli kad smo ulazili u kujnu po čašu mleka pred spavanje, praveći se da ništa ne čujemo. Dok su njih dve, zanesene u priču moje majke, nastavljale spokojni ritual prenošenja beskrajnih primera i tajni svemogućih životnih iskustava.

A moj otac, koji se pretvorio u siluetu pored svetleće skale sa svetskim radio stanicama, u susednoj, nezagrejanoj odaji, ogrnut izlizanim ogrtačem od čoje i sa šalom oko vrata, sve više i duže se predavao svojim ritualima slušanja radija, uha priljubljenog uz aparat, i ipak pazio – da kad Rašela uđe – utiša zvuk. Ostajao je tamo sve dok moja majka ne vikne glasno da se urazumi i da dođe u toplo, u kujnu. Mislim da mi je otac tako i ostario. Ti meseci su mi se urezali u sećanje kao da su godinama trajali. I dan-danas vidim oca, onako savijenog u tamnoj sobi, pretvorenog u siluetu pored svetlećeg aparata u mraku odaje i uha priljubljenog uz radio koji šapuće.

Jednog dana, bilo je to negde na početku okupacije, kad su došli i zapečatili naš radio, Rašela je počela da primećuje naše podsmešljive poglede nakon mlekarevih poseta. Jon je čekao napolju, dok je ona, sva zbunjena, ulazila u kuću da pronađe neki lonac za mleko. Tad je Rašela uhvatila namigivanje moje starije braće, koje je moja majka, koja je i sama u tom trenutku ušla u kujnu, oštro presekla, pružajući Rašeli lonac i oteravši njih dvojicu u njihove sobe vičući za njima da se samo izležavaju po vasceli dan i da ništa ne pomažu u kući. Ja sam uplašeno gledao u majku, a kad je to primetila, došla je do mene, nasmešila se i zagrlila me, držeći me dugo u zagrljaju. Tako nas je Rašela zatekla. Na licu joj više nije bio onaj blažen, zanesen izgled. Bila je bleda. Tužnim očima, u kojima sam prvi put primetio nepokolebljivost,  fiksirala je moju majku.
Kad me je pustila iz zagrljaja, majka mi je šapnula da idem da spavam.
„Šta se desilo?“, pitala je.
„Jon hoće da odemo!“ odsutno joj je odgovorila Rašela.

Ali, nisu otišli.  Sve se nastavilo po starom. Osim što se na Rašelinom licu pojavio jedan novi, ozbiljan izgled. Koji se menjao samo na kratko, nakon Jonovih poseta. Moja majka joj je dopustila da ga uvodi u kujnu, a nama je objasnila da je to zbog opasnosti od policije. Tiho je govorila mom ocu, koji je sve češće pio čaj i više nije slušao radio, dok je Jon bio u kujni, a moja braća sedela u dnevnoj sobi, kako su se oči devojke ugasile. Jon je nastavio da dolazi, a u gradu su se dešavale čudne promene. Jednog dana, kad se vratila od kuće svojih roditelja, Rašela je donela žutu šestokraku zvezdu. Izvadila je i stavila na sto.

„Otac mi je rekao da od sad pa nadalje, ovo treba da nosimo uvek kad izlazimo na ulicu.“
Moja majka, uvek brza u reagovanju, došla je do stola i uzela zvezdu.
„Kakve su to gluposti, ćerko?! Evo gde ćeš da je nosiš!“ rekla je Rašeli, otvorila kantu za đubre i bacila unutra žutu zvezdu.  Zbog ovog majčinog gesta svima nam je laknulo. Svi su se nasmejali. Moj stariji brat imitirao je Musolinija. Do večeri je u kući vladalo vedro raspoloženje.

Uprkos našim željama, stvari su se zaoštravale. Uskoro su neke službe i kancelarije, kao i neki od naših komšija i poznanika, okačili natpise „Zabranjeno za Jevreje, Cincare i pse.“ Iz gimnazija su isterali Jevreje i Srbe. Moj otac je počeo ranije da zatvara dućan, gledajući da više bude kod kuće. Zbunjivao se kad su mu u radnju ulazili uniformisani muškarci, delimično jer nije znao bugarski jezik, tako da je moj stariji brat preuzeo opsluživanje mušterija i zbog svega toga, napustio školovanje i posvetio se poslu u dućanu. Za razliku od njega, kad je išla u čaršiju ili u neku službu u gradu, moja majka je, i ne želeći to, umesto da svoj makedonski  prekraja bugarskim, kao za inat, ali u suštini nenamerno, počela da govori – sa srpskim primesama.

U gradu je bilo sve više ljudi sa žutim zvezdama na kaputima. Bili su to naše komšije, naši poznanici, mušterije iz očeve knjižare, u koju on više uopšte nije hteo da ide i sasvim se povukao u sebe, pa je onakav, i inače ne preterano pričljiv, počeo još manje da govori. Majka je dvorila i njega, a najstariji brat je preuzeo vođenje dućana. Kad je otac bio zamišljen, majka mu je prilazila i pomilovala ga po glavi. On je podizao glavu prema njoj i odsutno joj se smešio.
„Ima li nekog u dućanu?“, uvek joj je postavljao isto pitanje, a kad mu je majka potvrdila on je obarao glavu i srknuo čaj koji je skoro stalno stajao ispred njega.

Jednog dana  u našu kuću došla je komisija iz uprave za jevrejska pitanja u gradu, da vide da li u kući imamo Jevreje. Otac je zanemeo. Kad je služebenik postavio to pitanje, mislim da ga otac nije čuo.
„Nemamo,“ hladnim glasom rekla je službenicima, a Rašeli strogo na cincarskom: „'Ajde, šta čekaš, idi završi svoj posao! Odvedi odavde i svog oca.“
Rašela je razumela i okrenula se prema mom ocu, uhvatila ga ispod ruke i trgla ga iz njegove duboke zamišljenosti.
„Izvinite, imam neka posla,“ neodređeno je moj otac rekao prisutnima, ustao i izašao iz sobe sa Rašelom koja ga je držala ispod ruke.
A moja majka se okrenula prema neželjenim posetiocima.
„Još nešto, gospodo?“, rekla je odlučnim glasom moja majka Evridika.
„Ništa!“, rekli su i pribeležili da u kući u ulici Solunska, nomer 10, ima neblagonaklonih, ali da Jevreja nema.

Od tih dana izgubili su se i poslednji ostaci mira i spokoja. Zima se teško predavala, a jedna druga vrsta studeni, one u ljudima, pala je na grad. Gradom se sve više raznosio glas da će bugarske vlasti uskoro da sakupe Jevreje. Šaputalo se da će ih odvesti u posebne sabirne centre za njihove sunarodnike gde će ostati do kraja rata, ali i to da će ih odvesti na put bez povratka.
Otkad su takve glasine počele da se šire, Rašela je ponovo počela da spava kod kuće, kod njenih. Jednog kasnog popodneva, samo što je krenula do njenih, kod nas je došao njen otac. Ušao je sa crnom kapom od filca i kaputom od istog materijala i zastao, onako krupan, pored vrata dnevne sobe klimnuvši nam glavom i sve nas pogledavši tužnim očima. Moja majka ga je ponudila da sedne. Poslužila ga je slatkom, ali je prekinuo.
„Draga gospođo, molim Vas sednite, imam nešto važno da Vam kažem,“ rekao je odlučno, što se uopšte nije slagalo sa izrazom njegovih tužnih očiju. „Priča se da će uskoro da sakupe nas Jevreje i da će nas odvesti negde, na put o kom niko ništa ne zna.“
„To su gluposti, narod danas svašta priča,“ moja majka je rekla sličnom odlučnošću.
„Moguće,“ odgovorio je posle duže pauze Rašelin tata. „Ali, ako se to prvo pokaže kao istina, došao sam da Vas zamolim da zadržite moju Rašelu. Rekla mi je da ste je popisali kao člana Vaše porodice, Svevišnji vam dao zdravlje. Ako mi treba da odemo, neka ostane barem jedno od moje dece. Vi ste moju ćerku primili kao da je Vaše dete.“
Moja majka je gledala čoveka u duboke, tužne oči. U njima je videla nešto što je onesposobilo da izusti makar jednu reč. Samo je klimnula glavom.
Od te večeri Rašela je ponovo spavala u našoj kući.

Mnogo pre svitanja 11. marta počela je racija. Grad je vrio od policije i vojske. Kako smo kasnije čuli, ulazili su u jevrejske kuće i dizali ljude iz postelja. Posle su ih u kolonama sprovodili po gradu.
Tih dana bio sam bolestan i spavao sam u spavaćoj sobi sa roditeljima. Jedan tihi šum me je probudio iz nemirnog sna. Okrenuo sam se prema prozoru. Moja majka je bila budna. Stajala je pored zatvorenih kapaka, u spavaćici i sa šalom prebačenim preko ramena, i gledala kroz delić prozora kako ističu reke uznemirenih ljudi, poznata lica i nepoznati sugrađani, decu dok spavaju na ramenima roditelja i starih ljudi, kojima su najbliži pomagali da održe korak sa užurbanom kolonom. U postelji, pored mene, pogleda zagledanog u tavanicu i u neke druge prizore, zurio je moj otac.
Brat tog dana nije otišao u dućan. Otac je ustao i probudio nas, jednog po jednog, sve osim Rašele. Okupili smo se u kujni i ćutali smo. Majka je rekla ocu da ide kod komšija da kroz razgovor otkrije da li neko ima nameru da nam prebaci što smo zadržali Rašelu.
„Onaj, kod kog osetiš tako nešto, može da nas prijavi,“ rekla je moja majka. „Njemu kaži da je Rašela otišla. Ako se pokaže da ima barem jedan takav, sakriću je ovde, u kući, od svih.“
Otac je, zamišljen, izašao kroz kujnu u dvorište, a potom je otišao prema komšijskom kapidžiku , odmah počevši prvu posetu kod komšija, kad smo na vratima kujne ugledali nju, Rašelu.
Bila je uredno očešljana. U novom kaputu i zimskim cipelama. Držala je kofer u ruci. Majka je užasnuto pogledala.
„Gde si krenula?“ oštro je upitala.
„Moram da idem,“ rekla je, nasmešila nam se i pogledala tužnim, prodornim očima, koje su podsećale na oči njenog oca. To nas je možda najviše razoružalo i sve ostavilo nepokretne. Niko za časak nije izustio ni reč.
„Gde god da moji idu, tamo i ja idem,“ tiho je dodala.
„Nigde ti nećeš da ideš!“ rekla joj je moja majka. „To je želja i tvog oca. Da ih ovde dočekaš kad se vrate.“
„Ako se vrate, vratiću se s njima. Vidiš kakva su vremena, majko,“ rekla je i pogled joj je pao na mene. „Najbolje je da svako bude sa svojima.“
Moja majka je oborila pogled. Onda ga je ponovo podigla prema Rašeli.
„Ne smatraš nas svojima?“ konačno je promrmljala.
„Nemoj da mi otežavaš“,  rekla je Rašela i jedna suza joj se skotrljala niz obao, gladak obraz. „Ovako treba da bude. Inače niko od nas neće imati mira.“
Okrenula se, zagrlila moju majku, i tako zagrljene stajale su neko vreme.
Moja majka joj je nešto šaputala. Ona je hitro i uznemireno odmahivala glavom,  a onda se odvojila iz zagrljaja. Pogledala nas je čudnim, dubokim pogledom, preletela je njime preko svega što je okruživalo, kao da je htela da sve upije očima – moju majku, nas, kujnu, drveni plafon, šporet, prozor, vrata kroz koja je maločas izašao moj otac, ona ista kroz koja je i ona sama, rumenih obraza od susreta s njim, puna radosti, unosila posudu sa svežim mlekom koje je u toplim večerima donosio Jon. Htela je da se nasmeši onako uplakana. Onda se okrenula i otišla.
Tada sam poslednji put video tetka Rašelu.
Uveče je došao Jon. Moja majka i otac su ga pozvali da uđe unutra, prvi put u prijemnu odaju. Moja majka mu je dala vezove iz Rašelinog miraza. Pokazivala mu ih je jedan po jedan, kao što se pokazuje domaća skupocenost.
„Čuvaj ih,“ rekla mu je na rastanku.

Eto, to je bila Rašela. Nije nam bila rod, a osećali smo je kao najrođeniju.
I šta je to rod? Onaj s kim si se rodio. Ili onaj s kojim te je život srodio. Možda je rod najviše onaj čije odsustvo osećaš. Makar i preko fotografija predaka. Onih koje čak nisi ni upoznao. Samo si ih video. Na slici. I osetio si ih svojima. Kroz priče koje se dugo ponavljaju. Dok prelistavaš albume sa fotografijama. Sa slikama, foto fiksacijama, svetlospisima, ikonama. Sa ulovima trenutka, te svetlosne mreže bačene u burno more vremena.
Na kojima, kao na toj jedinoj porodičnoj fotografiji sa tetka Rašelom, zagledani odande u tebe, iako ih više sasvim nema, svi su, iznova, tu, zajedno, na broju.    

* Prevod s makedonskog: Zoran Ž. Paunović