*Prema istinitim događajima

Ništa se veliko nije dogodilo u Hrtkovcima i okolini 6. maja ove godine, ratni zločinac Vojislav Šešelj i njegove radikalne pristalice zaustavljeni su u nameri da se iživljavaju nad bolom porodica ,,humano preseljenih“ Hrvata; prekasno, naravno, ali i tačno 26 godina ranije bilo je - prekasno. Tada je, međutim, Šešelj bio realizator državnog velikosrpskog projekta, niko ga ni u čemu nije zaustavljao, a danas je dokaz kontinuiteta nakazne politike koja podrazumeva zaprećeno ili primenjeno nasilje nad drugima i drugačijima, u kojoj institucije sistema, provizorijuma, ne mogu ništa zločincu osuđenom za progon, deportaciju i druga nehumana dela. Utoliko nasrtaj vaspitno zapuštenih šešeljevaca na pristojan mladi svet koji se ne miri sa zločinima počinjenim u njegovo ime, te ,,napori“ policije da pronađe nasilnika (jednog?) deluju kao istinski dokaz bauljanja uništenih institucija države koja je u ozbiljnom neskladu sa normalnošću.

Srbija i Hrvatska ponovo su u već viđenom, gotovo toplom neprijateljskom zagrljaju, blizu tačke ključanja, u odnosu na koju carinski rat deluje kao trapavi nesporazum. Jer, kad se malo bolje sagledaju međudržavna trvenja, iz beogradske vizure ovih je dana realnija mobilizacija u bici za viševekovnu kolevku i dubak srpstva ili nečega već, neotuđivu Šarengradsku adu na koju Srbi imaju tapije sačinjene klinastim pismom (ima okolo i nekih Hrvata, ali tu se da primeniti hrtkovački recept). Sve i da je Dunav granica, spora ne sme biti, budući da evropska reka pripada Srbima koji su branili i odbranili Evropu.

ANATOMIJA UMIŠLJAJNIH ZLOČINA

U teškim trenucima treba se podsetiti ljudi od pera, makar bili i zlikovci: ,,Moguća su planska preseljenja i razmena stanovništva što je najteže, najbolnije, ali je i to bolje od života u mržnji i međusobnom ubijanju“ (Dobrica Ćosić, Politika 26. jula 1991).

Kako je njega bolela ta strepnja dublja od nade, gotovo kao deportovane Hrvate kojima je zacrtao sudbinu.
Tu lagano dolazimo do kontinuiteta zločina i njihovog prikrivnja, budući da srbijanski šef diplomatije Ivica Dačić, navodno u ime naroda, prikriva svoj zločinački angažman iz devedesetih godina prošlog veka. Pričom o ubijenoj jasenovačkoj deci, jasno se identifikujući kao raspojasani adolescent, ambiciozni i netalentovani Džimi Barka regionalne spoljne politike.

Niko više ne želi da ratuje ključni je iskaz za koji nema nikakvog dokaza, a već sutra može se pretvoriti u novi sukob; jer, opasnost je stalna, pogotovu kada je reč o Srbima i Hrvatima, u prirodnom položaju, nadnetim nad kartama, topografskim mapama i posvećenim istorijskim kupusarama i pamfletima. Stalna znači teško otklonjiva, uprkos glasovima razuma na obema stranama; znači i to da na vlasti i uz nju uvek ima dovoljno humanoida koji bezuspešno tragaju za komadićem vlastitog identiteta i ne mogu ga zamisliti bez oružja u rukama (po pravilu u tuđim) i jezivih refrena na usnama. Koji se, pamtimo '91, namah presele iz birtije na bojišnicu.

NEOTUĐIVO PRAVO NA MRŽNJU

Sve je identično kao pre rata, još je jedno opšte mesto, jer je i nakon poslednjeg mirovnog sporazuma, nastupio period pre rata, odnosno uoči rata. Sad ima novih računa, pa da se namire.

Ne samo suštinski, nego i personalno, Srbija se priprema za rat (Milorad Vučelić u Večernjim novostima - preozbiljno za šalu), iako je trebalo - tek to se ovde neće priznati - da ,,prođu desetljeća kako bi mit o Srbima koji se znaju tući pao u govna“ (Mirko Kovač). Sličnosti su belodane, ali ima i razlika, nema terenskog rada Jovice Stanišića i nedeprimiranog Franka Simatovića, ne računa se ozbiljno na temeljno pripremljenu pobunu u hrvatskoj Krajini i na njenu balvan-državotvornost, ali tu je, na boku, da osigura odstupnicu, Milorad Dodik, zapovednik kalemegdanske ispostave u Bosni, osnažen podrškom Vladimira Putina. Nije potreban novi Memorandum, sve je davno zacrtano, uračunati rizik u stotinama hiljada života koji bi, zarad večne države, trebalo da se preseli u večna lovišta; istina, ponešto dosad nije ostvareno (ništa nije ostvareno), a to što su tenkovi i snajperi ubijali ljude, može se, videćemo, različito tretirati.
Ostale su, uprkos suicidnim avanturama i porazima, neraskidiva nit velikosrpskog nacionalizma, i unekoliko modifikovana mantra koja suštinski znači: snove i mržnju niko nam ne može oduzeti.

PORTPAROL HEGEMONISTIČKE HORDE

Kontinuitet, da ne zaboravimo, verbalni rat nakon promene vlasti kojoj se najviše zameralo to što je ratove izgubila, a ne što ih je vodila; višegodišnji glasnogovornik smrti Ivica Dačić bio je primoran da se, izvesno vreme, malo ućuti na temu agresije Srbije na Hrvatsku kao odbrane srpskog naroda, te flower-power pokreta, cveća pred tenkovima koji su odlazili put Slavonije da ruše i ubijaju, ali je, nedugo nakon 5. oktobra, progovorio, jezikom Vojislava Šešelja i kaporcrnčevićevićevske smrdljive čaršije. Nije bilo davno, štafetu je ubrzo preuzela nova vlast - tu se iskazao prvi postmiloševićevski šef srbijanske (jugoslovenske) diplomatije Goran Svilanović. Državotvorno, dakako, da objasni kako su tenkovi i balvani, kame samo u iznudici, bili tek pokazna vežba afektivnog namirivanja jasenovačkih računa: „U sećanjima Srba su Jasenovac i neka druga mesta i to je ono što ih je učinilo manje ljudima nego što je trebalo, i to je ono što ih je navelo na zločine“, izustio je Svilanović.
Kakva analiza, je l’!?

Važno je požaliti: „ Izražavam iskrenu žalost zbog svega što se dogodilo na ovim prostorima. Toponimi poput Vukovara, ili drugih mesta stradanja ostaće zauvek upisani u srcima Hrvata. Na istoričarima je da objasne zašto se dogodilo to što se dogodilo, a na političarima je da učine korak ka pomirenju, što neće biti lako i za to će biti potrebne godine“, izgovorio je jugoslovenski šef diplomatije posle susreta sa hrvatskim kolegom Toninom Piculom u Zagrebu (decembar 2001).
A to što se dogodilo je, naravno, agresija, planirani zločin, podseća na oktobar 1991. i Skupštinu Srbije, u kojoj raspravljaju Šešelj i Zoran Đinđićoko krucijalne stvari: treba li skinuti petokraku i JNA nazvati srpskom vojskom. Dok besni neupitni rat u Hrvatskoj, dok se priprema nasrtaj na Bosnu i Hercegovinu. Dešava se, dakle, to, „invazija, napad ili okupacija, bez obzira na trajanje, bombardovanje, blokada, napad na oružane snage druge države, nedozvoljena upotreba vojnih snaga stacioniranih u stranoj zemlji, dopuštanje da druga država koristi teritoriju za agresiju i upućivanje naoružanih bandi i sličnih grupa, u cilju izazivanja agresije, ili učešća u njoj“ (Leksikon ratnih zločina, priredili Roj Gutman i Dejvid Rif, Samizdat B92, Beograd, 2003).

Tako se legitimisao nekadašnji predsednik Građanskog saveza Srbije (Svilanović), sitno prebirući po emocijama Hrvata, zahtevajući od istoričara da i oni nešto rade, dok će sledećih par vekova on i njegove kolege preuzeti pomirenje. Sačuvati kontinuitet sa ludilom stvar je odgovornosti države, ostaviti u nasleđe onima koji dolaze utabane staze. Poput hrtkovačkih. Srbijanska javnost, uglavnom nije imala šta da doda; oglasio se, prihvaćenim i odbačenim, redakcijskim komentarom dnevnik Danas: ,,Grubi je falsifikat da su za tačnu ocenu invazije Jugoslovenske narodne armije i svekolikih paravojski na Vukovar neophodni istoričari. Potrebni su političari koji će hrabro i pošteno podsećati na istinske uzroke i generatore rata, sumanutu politiku oličenu u Slobodanu Miloševiću i njegovim satrapima, podržanu, nažalost, od većinskog dela srpskog naroda. Da li su nam i za rasvetljavanje hladnjača i masovnih grobnica, odnosno kažnjavanje krivaca za masovne likvidacije civila, neophodni istoričari“ (Šokantno žaljenje, 17. decembar 2001).

DIKCIJA NESKRIVENE MRŽNJE

Ako ste zaboravili, prvo je poslovno sposobna osoba na funkciji srbijanskog ministra vojnog Aleksandar Vulin, prepoznatljivo ulagivački kazao da će o njegovom prisustvu komemoraciji žrtvama koncentracionog logora Jasenovac odlučiti ,,vrhovni komandant“ Aleksandar Vučić, a ne hrvatski ministri. Potom je u Hrvatskoj proglašen za personu non grata, Srbija odgovorila kontramerom, a raspre su se dohvatili hrvatski premijer Andrej Plenković i šef srbijanske diplomatije Ivica Dačić.

Dačić je lagao kao pas o navodnom kažnjavanju zločinaca u Srbiji, igrajući na dobitnu kombinaciju zamena teza i falsifikata, u vreme dok su zlikovci sa Ovčare na slobodi - kako i zašto, tajna je u srbijanskoj državotvornosti i jajarskoj posvećenosti pravdi. U Srbiji, u kojoj se zlikovci ne pojavljuju na sudu, koristeći neproverena opravdanja sa Vojnomedicinske akademije i u kojoj optuženi za progon Albanaca s Kosova dođe na sud sa pola sata zakašnjenja i objašnjenjem: ,,Uspavao sam se“. Pa sankcija nema, valjda zato što optuženi uistinu deluje pospano.
O kakvom kažnjavanju ovaj trabunja, činjenica je da u Srbiji nijedna visokorangirana osoba nije procesuirana za ratne zločine, a u kosovskoj zoni odgovornosti, recimo, sadašnjeg načelnika Generalštaba Ljubiše Dikovića zverski je ubijeno1400 civila.

Teško je pronaći Dačićevu izjavu u kojoj je govorio istinu, potrebni su istinska posvećenost i spremnost na ponovni susret sa beskrupuloznošću i upadljivom glupošću. No, jedna se izdvaja po nesmotrenosti; kada su 2012. pred Haškim tribunalom oslobođeni hrvatski generali Ante Gotovina i Mladen Markač potkrala se tadašnjem srbijanskom premijeru istina koja je tako nostalgično zazvučala njegovim saučesnicima: ,,Vikali smo - izdržite, mi ćemo vas braniti, a kad su zapucali, nas više nema“, ispričao je tajnu svojih neprospavanih noći glasnogovornik smrti iz Miloševićevih redova. Tako smo i zvanično dobili priznanje beogradskog recepta korišćenog u potpaljivanju balvan-pobunjenika u Krajini.

ATONALNA SUPTILNOST

Verbalni duel sa Plenkovićem Dačić je iskoristio i za to da pošalje Hrvatskoj (valjda Ministarstvu vanjskih poslova), spiskove dece ubijene u NDH, odnosno da obelodani svoju kretenoidnu prepisku. Ovo je već vučićevska zamena teza, pustite tu Vukovarsku operaciju i nekakvu Ovčaru, da vidimo šta ćemo sa ovom ubijenom decom. Tako Dačić zamagljuje sopstvenu ulogu u velikosrpskim ratnim pohodima - podmuklo i kukavički. Šta li bi taj sve mogao da uradi da je na njegovoj strani nesputana moć, bolje da ne zlokobimo.

Uspeo je da izazove Plenkovića koji, ispostavlja se, nije političar od formata, iako je ispravno reagovao na sintagmu ,,diplomatski rat“, blago upozorivši da to nije dobra retorika. Najpre su se, iz različitih motiva, Plenković i Dačić složili da Srbi i Hrvati nisu isti, jer, kako je rekao Dačić, Hrvatska je bila uz Hitlera i počinila holokaust, nije Srbija. Plenković je to nazvao ,,skandaloznom retorikom“, ali nije znao da se zaustavi. ,,Odlučno odbacujemo skandaloznu retoriku jednog ministra spoljnih poslova koji je poznat po tome da je neuspešan šlager pevač i mi se na takve izjave ne želimo osvrtati, nego voditi evropsku politiku“, rekao je hrvatski premijer.

Ko bi posumnjao u to da Dačić ima nove kretenoidne dosetke, odnosno da takvim prepucavanjima nema kraja. Dok ne naredi neko važan iz Evropske unije i ne zazvone telefoni, čega je, piše hrvatska štampa, itekako bilo.
Kako sada stvari stoje, teško da će biti izviždan kao Džimi Barka u Kad budem mrtav i beo - za to je potrebna publika sa iole sluha. Ovde su aplauzi glasniji.

Pravo mesto da se podsetimo Čarlsa Simića koji u eseju Otpadnik skenira Srbiju opterećenu nepriznatim državnim zločinima: ,,Najgore što vam se može dogoditi je da ste u pravu u vezi sa svojima. To se nikad ne oprašta. Bolje je biti u krivu stotinu puta. Oni će to kasnije objasniti velikom ljubavlju prema vlastitom narodu. Nacionalisti bi nas vjerojatno više cijenili da smo se fotografirali kako koljemo neko dijete, nego što demonstriramo protiv rata koji su oni vodili i izgubili.“

* Tekst objavljen na Remarkeru prenosimo uz dozvolu autora