Obrisi učesnika marša su se pojavili kako je svanulo iznad spomenika Linkolnu u subotu. U trenutku kada se sunce pojavilo, a sa njim i prva senka obeliska vašingtonskog spomenika, oko bazena su već stajale hiljade ljudi.
U glavnom gradu koji navodno živi i diše politiku, masovne demonstracije su iznenađujuće retke. Međutim, ovog puta je grad bio okupiran učesnicima proslave pedesetogodišnjice Marša na Vašington, čiji je vrhunac bio govor Martina Lutera Kinga “Imam san” 1963. godine. Organizovani su koncerti, izložbe, seminari, okupljanja u gradskoj kući i verske službe. “Ovo nije vreme za nostalgičnu komemoraciju”, rekao je Martin Luter King III, najstariji sin vođe boraca za građanska prava, “niti je momenat za proslave i međusobna čestitanja. Zadatak nije završen. Putovanje nije gotovo. Mi možemo i moramo da učinimo više.”
Erik Holder, državni tužilac, je rekao da ni on ni predsednik Obama ne bi bili izabrani bez onih koji su marširali. “Marširali su uprkos netrpeljivosti, ugnjetavanju i brutalnosti jer su verovali u potencijal ove nacije da bude još veća i jer su očajavali zbog neispunjenih obećanja njenih osnivača”, rekao je Holder.
Ulice centra Vašingtona koje su inače prazne, u avgustu kada Kongres ne zaseda, sada su bile prepune posetilaca iz Misisispija, Alabame, Kalifornije, Ilinoisa. Mogle su da se kupe za deset dolara “Martin Luter King” majice i komemorativni primerak “Vašington Posta” koji je izvestio o pobedi Baraka Obame 2008. godine.
Segregacija i danas postoji: Obeležavanje godišnjice Marša na Vašington
Vrhunac svečanosti će biti verska ceremonija ove srede, kada će Barak Obama, prvi crnac predsednik, održati govor sa istog mesta sa kojeg se King obratio naciji pre pola veka. Biće to značajan trenutak za sentimentalnu, patriotsku naciju, koja svoj identitet često konstruiše kroz nostalgiju. Obama, koji u Ovalnom kabinetu drži uramljeni primerak programa originalnog marša i koji je kao i King poznat kao snažan govornik, priprema svoj govor.
“Prošlo je pedeset godina od Marša na Vašington i ‘Imam san’ govora i jasno je da smo napravili veliki napredak”, rekao je predsednik u petak i dodao “Ja sam dokaz u prilog tome”.
Međutim, za mnoge na maršu, ponos zbog napretka koji je učinjen posle Kingovog govora se meša sa osećajem frustracije zbog načina na koji su tretirani Amerikanci afričkog porekla.
“Ljudi misle da smo prevazišli diskriminaciju samo zato što imamo crnog predsednika”, rekla je pedesetogodišnja Debora Tejlor, koja je došla na marš sa dvoje hendikepirane dece iz udaljenog dela Virdžinje. “Međutim, mislim da je ta činjenica samo pogoršala stanje. Ljudi sada imaju izgovor da ništa ne rade. Dok slavimo izbor našeg crnog predsednika, ne shvatamo da smo skliznuli pedeset godina unazad.”
Pripremu komemoracije su pokvarila dva događaja koja, prema mišljenju demonstranata, ukazuju da je ostvarenje Kingovog sna još uvek daleko.
Prvi događaj je bila odluka Vrhovnog suda da ukine jednu od ključnih odrednica Zakona o glasačkim pravima, zakona koji je pomerio granice i osigurao jednak pristup glasačkim mestima u većini država na jugu. Poslednji živi govornik iz 1963. godine, kongresmen Džon Luis je istupio protiv ove odluke.
“Ostavio sam malo svoje krvi na tom mostu u gradu Selma u Alabami , boreći se za glasačko pravo”, rekao je Luis. “Neću sedeti skrštenih ruku i dozvoliti da nam Vrhovni sud oduzme to pravo. Ne možete da ne učinite ništa. Ne možete samo da sedite. Progovorite, progovorite, stanite im na put.”
Drugi događaj je bila odluka porote na Floridi prošlog meseca da oslobodi Džordža Cimermana optuženog za ubistvo Trejvona Martina, tinejdžera afričkog porekla. Roditelji ovog sedamnaestogodišnjaka, Trejsi Martin i Sajbrina Fulton su bili na demonstracijama, na kojima je veliki broj učesnika nosio majice sa likom njihovog sina.
“Mislim da ćemo tek za dvadeset, trideset godina biti sposobni da razumemo prave posledice presude Cimermanu”, rekao je dvadesetpetogodišnji Danijel Mari, predvodnik pokreta onih koji su širom zemlje u znak protesta nosili kapuljače. “Osećaj nepravde u ovom slučaju je toliko jak da ga možete dodirnuti. Poražavajuć je ne samo za Amerikance afričkog porekla i ljude druge boje kože, već za sve bez obzira na rasu i versko opredeljenje.”
Originalni marš iz 1963. godine je postao ključan trenutak za Ameriku. Dvadeset i jedan iznajmljen voz je stigao Junion stanicu, dovozeći učesnike marša iz cele zemlje, pogotovu sa juga. Na vrhuncu je Baltimorskim tunelom sa severa dolazilo stotinu autobusa na sat. Policija je procenila da je u Memorijalnom parku bilo 250.000 pristalica, međutim mnogi tvrde da ih je bilo daleko više, moguće čak i do pola miliona. Danas ih je bilo nekoliko desetina hiljada.
Marš i Kingov govor su kampanji za jednaka prava dali nezaustavljiv podstrek i ubedili zakonodavce da postoji potreba da se izglasaju Zakon o građanskim pravima i Zakon o glasačkim pravima – dva stuba zakonodavstva rođena iz ere borbe za građanska prava.
Marširalo se takođe i zbog posla. Baš na tom ekonomskom frontu su Amerikanci afričkog porekla stekli najmanju dobit u proteklih pedeset godina. Tokom 1963. godine stopa nezaposlenosti među belcima je dostigla pet posto dok je među crncima bila 10,9 posto. Danas je stopa nezaposlenosti nešto viša, među belcima – 6,6 posto i 14,9 među crncima, ali je nejednakost podjenako izražena. Jaz u prihodu po domaćinstvu je porastao.
Sam Vašington je grad koji je rasno podeljen. U Beloj kući se možda nalazi jedna crnačka porodica, ali je ostatak grada podeljen po belačkim i crnačkim kvartovima dok je osoblje, koje po kafeima, restoranima i barovima u centru poslužuje bele mušterije, mahom obojene kože.
Roderik Herison, profesor na Harvardu koji je dokumentovao skorašnju tranziciju kroz koju je grad prošao, kaže da je Vašington postao zapanjujuće polarizovan. “Postao je Meka za obrazovane profesionalce i to se desilo dok se siromaštvo koncentrisalo u kvartovima koji su vrtoglavom brzinom propadali.”
Oblast Kolumbija danas ima najviši procenat fakultetskih obrazovanih ljudi u zemlji. Međutim, novija studija pokazuje da je 37 posto građana Vašingtona nepismeno.
“Bijemo iste bitke kao i pre pedeset godina,” kaže Ted Din, sedamdesetopetogodišnjak iz Flomatona u Alabami, koji je učestvovao u maršu 1963. “To je bio jedan od vrhunaca u mom životu. Ceo bazen je bio pun ljudi. Ljudi je bilo i u krošnjama. U to vreme sam pokušavao da se brinem o porodici i borio sam se za bolju zemlju.”
Dodao je i da “danas ovde tražimo poslove, bolje zdravstveno osiguranje, glasačka prava i bolje obrazovanje. Sve to isto smo tražili i onda.”
Poruka se možda nije mnogo promenila ali je očigledna promena u strukturi ljudi koji te zahteve postavljaju. Marš iz 1963. je bio fokusiran na međurasna pitanja i samo je jedan na pet učesnika bio belac. Mnogi su doživljavali demonstrante kao simbol post-rasnog društva koje bi Amerika mogla da postane. U subotu je u gomili bilo belaca, ali je odnos bio čak i manji od jedan na deset.
“Prosečni beli Amrikanac verovatno misli da više nema potrebe za afirmativnon akcijom i da možemo da se vratimo na tada postignute rezultate”, rekao je Džon E. Džons, pilot jedne avio-kompanije iz Fajet Okruga u Džordžiji. “Nadamo se da će ovaj marš pokazati Americi da se stvari nisu promenile u meri u kojoj oni misle da jesu. Stalno iznova ukazujemo na iste zaključke.”
Zajedno protiv neravnopravnosti: Marš na Vašington 1963.
Sedamdesetpetogodišnja Merien Vilijams iz Džordžije je rekla da je nedostatak belih učesnika razočaravajući. “Bilo je mnogo belaca koji su iz solidarnosti stajali uz nas šezdesetih. Danas toga nema i to je tužno. Nekada nismo mogli da idemo u isti bioskop zajedno sa belcima niti da pijemo sa iste česme. Iako danas možemo da idemo na ista mesta, segregacija i dalje postoji.”
Postoje neki, pogotovu među mlađim aktivistima afričkog porekla, koji krive vođe crnačkog pokreta za građanska prava zbog povratka tradiciji umesto da traže druge mostove. Patrijarhalne figure poput velečasnog Ala Šarptona i Džesija Džeksona, koji su organizovali subotnji marš i koji su bili najprisutniji u medijima, još uvek imitiraju jezik i stil ikona pokreta za građanska prava od pre pola veka.
Drugi krive medije za polarizaciju Amerike. “Uvek nas odvojeno prikazuju,” kaže pedesetjednogodišnja Ernestin Grin, koje je na marš došla zajedno sa ćerkom i jednim prijateljem belcem, Terijem Gulzbijem.
“Kada je tako, zašto bi belci želeli da dođu na crnački marš ? Ali to je problem – trebalo bi da stojimo jedni pored drugih.”
Kao i mnogi drugi u subotu, Grin je citirala Martin Luter Kinga: “Na kraju, nećemo pamtiti reči naših neprijatelja”, rekla je, “već tišinu naših prijatelja”.
* Prevela Marija Šerban
