Užasno me nervira taj starac. Viđam ga svakog jutra dok, na putu do posla u kolima nervozno čekam da se konačno odglavi kolona automobila duž naše dobrano ugušene ulice: osvrne se, prismotri oko sebe, pa ostavi plastičnu kesicu sa smećem na kamenu ogradu susedne škole, a zatim, sitnim, skoro klizećim koracima, krene negde odakle je i došao. Ne vidi me, jer sam u kolima dok on obavlja taj svoj ružni ritual. A kontejner je blizu, odmah preko, na drugoj strani ulice. Ponekad, dok hodam pešice, prođe pored mene, glasno i neočekivano kašljući, bez pokrivanja usta, čak i tokom one groѕne pandemije, svejedno vukući noge i bučno grebući po asfaltu svojim nagaženim cipelama sa pertlama koje se vuku prljavim trotoarom. Baš me nervira. Zato i menjam stranu ulice kada ga vidim kako prilazi, onako ubog, uvek sa nekom plastičnom kesom smeća u ruci. Pretpostavljam da je to ono što me tera da ne volim tog starca, koga viđam svaki dan jer,  očito, živi negde blizu moje zgrade. Ostali ga ni ne primećuju, čak ni ne čuju, već užurbano prolaze tik pored njega, čak ni kada on staje i želi da ih nešto pita. Prolaze čak ni ne pogledavši ga, pa se potom starac osvrće i iza njihovih leđe ostavlja svoju malu kesu smeća na ogradi. Ponekad bi se tamo skupile dve ili tri kese njegovog inače oskudnog otpada.

Ne da je naša ulica čista, nikada nije ni bila prljavija, ali ipak, njegova odurna navika je upravo deo opšte prljavštine koja godinama vlada po komšiluku, duž naše nevelike ulice, a gradom uopšte... Te kese njegovog smeća ostaju na ogradi nekoliko dana, a onda ih neko, verovatno po službenoj dužnosti, konačno i uklanja.  Najverovatnije školski poslužitelji ili oni podjednako mrzovoljni radnici komunalnih službi. Ne bih, vala, ni ja dopuštao da to smeće ruži našu ulicu, ali nam je valjda pandemija stvorila i ove nove navike čak i kada je ta sveopšta zaraza i prošla: izbegavati kontakt, ne doticati tuđe, pa stoga i ne pogledavati u ljude... 
Ali, čoveče, ponašanje tog starca je nepodnošljivo i traje već dugo, ovih zadnjih nekoliko godina.
Prošlog meseca sam, na nekoliko dana, bio na službenom putu. Na povratku, iz taksija koji me  vozio kući, ponovo sam primetio onu njegovu kesu na ogradi. Istu onu, kesu oskudnog otpada, sa drškama vezanim u dupli čvor koju sam bio primetio kada sam i polazio na put. Sledećeg dana, kada sam ponovo krenuo na posao, prolazio sam pored školske ograde. Kesa je bila tamo. Ona ista, jedna. Okrenuo sam se levo i desno ne bih li video starca da nosi svoj novi otpad, i da ga konačno, jednom za svagda, upozorim da to više ne čini, ali ga nije bilo. Govorio sam sebi da to radi ili iz hira, ili iz straha od prelaska ulice do kontejnera, ili iz iznurenosti. Prvi put mi je pala na pamet takva pomisao, možda baš što ga tog jutra nije bilo. Polako sam podigao njegovu tanjušnu kesu, prešao ulicu kojom već već besomučno jure automobili i bacio je u kontejner.

Više se kesa sa smećem nikada nije pojavila na školskoj ogradi. Možda je, mislio sam tih dana, stari počeo da baca svoje smeće tamo gde i treba... Onda sam sve to i bio zaboravio. I njega, takođe.
Na starog me je tek sada podsetila ova ulica, koja je svejedno ostala prljava, bučna i odrođena, krcata zaglavljenim automobilima, puna nervoznih vozača, pešaka moji se mimoilaze a ni ne primećuju, posejana raznovrsnim smećem… ali - čini mi  - kao nikad pre.