Srebrenica je postala ne samo simbol nezamislivog stradanja, genocida u Bosni i Hercgovini, nego i paradigma novih genocida i onih u pokušaju. Jedni za drugima, ili istovremeno, stradavaju ljudi, narodi, etničke manjine – Jazidi, Sirijci, Palestinci, Severnokorejci, Sudanci…..

Tako je Srebrenica, ne samo naša otvorena rana, nego i simbolična pretnja, simbolična stalna opasnost. Ona je, takoreći, uvek iznova moguća.

Zato je Srbija danas opet  bila na ispitu, koga nije položila. Umesto pokajanja i empatije pokazala je najgoru stranu – aroganciju i moralnu otupelost. Srbija je ovih dana pokazala svoje lice iz devedestih, lice koje pamti ceo svet. I to bez imalo stida i osjećaja za žrtve. Bez imalo refleksije za vlastitu odgovornost. Naprotiv, sve je izvrgla ruglu, izvrgla je sebe svetu u najgorem svetlu.

Britanska rezolucija razobličila je i Srbiju i Rusiju. Jer, ona je bila pokušaj da međunarodnu zajednicu,  ne samo Srbiju, stavi pred ogledalo i ukaže na stalnu mogućnost ponavljanja Srebrenice, i u tom smislu, na potrebu da se deluje preventivno, Da se probudi svest političara i onih koji imaju moć da takve zločine spreče.

Nažalost, taj pokušaj nije uspeo. Kao što nisu uspeli ni svi oni koji su na razne načine pokušavali da  ukažu na monstruoznost zločina, neki čak i da ga spreče. Kao na primer Diego Arria, venecuelanski diplomata, koji je još 1993. godine uspeo da dramu Srebrenice, tada izolovanog, a navodno zaštićenog geta, stavi pred Savet bezbednosti i da je još tada kvalifikuje kao “puzeći genocid”.

Britanska rezolucija nije prošla, ali su zato prošle one u američkom kongresu i u Evropskom parlamentu. Ne samo da bi nas podsetile na moralnu obavezu da učinimo sve da se poštuje žrtva  onih koji su stradali, da se svi suoče sa istinom i da se svi zločinci privedu pravdi. Već I zbog toga da se spreče novi zločini protiv čovečnosti u ime etničke čistote i osvajačkih poriva.

Ruski veto na rezoluciju Saveta bezbednosti razobličio je i Rusiju i Srbiju. Srbija je  dodatno pokazala da nije politički dorasla jer je ovaj ruski potez dočekala likovanjem i arogancijom. Rusija  je pak pokazala da ne preza da upotrebi svoju rušilačku moć i protiv Ujedinjenih nacija. Stavljanjem veta na rezoluciju koja se poziva na presude dva najviša pravna tela UN, opasan je preasedan za budućnost medjunarodnih odnosa.

Pri tome je Vlada zabranila i gradjansku akciju #sedamhiljada koja je imala za cilj da obeleži dan sećanja na Srebrenicu u samom Beogradu. Povod je bio što su dobro organizovane desničarske organizacije predvodjenje Vojislavom Šešeljem organizovale protiv akciju. Bila je vidljiva režija koja je imala samo jedan cilj – da se spreči obeležavanje sećanja na Srebrenicu pred Narodnom skupštinom.

Paranoično i histerično ponašanje Srbije poslednjih nedelja imaće dalekosežne posledice za Srbiju, jer je svetu pokazala pravo lice Srbije, koja  uporno negira svoju odgovornost za genocid u Srbebrenici.

Argument srpske elite da bi rezolucija narušila odnose u regionu i sprečila pomirenje je notorna besmislica jer regionalni odnosi su na mrtvoj tačci upravo zbog nerazrešene prošlosti u kojoj je Srbija imala ključnu ulogu.

I upravo zbog toga Srebrenica ostaje prvorazredna obaveza država i sveta, Srbije posebno, jer nisu izvukli iz tog zločina pouku, nisu delovali i još uvek ne deluju.

Evropa je, znamo, propustila da zaštiti Bosnu i Herceghovinu kad je bilo najpotrebnije. Na žalost, i sada još ne pronalazi odgovarajući, efikasan način da pomogne njeno ozdravljenje i pomirenje svih naroda. Bez novog mirovnog sporazuma nije moguće stvoriti nove pretpostavke za budućnost.

Bosna nije samo bosansko-hercegovački ili regionalni problem, nego,  prevashodno i evropski. U moralnom i etičkom smislu i svetski problem. Za Evropu je Bosna moralni i politički izazov i odgovornost.

Nikad više – to obećanje u koje se svi zaklinju postaje sve više fraza koja odjekuje šuplje, bez smisla. I tako se dogadja da Srebrenica postaje sve više, i strašni putokaz kojim svet – sve češće – ide.

Da bi te reči ponovo dobile smisao, Srebrenica mora postati podstrek za osvajanje pravde koja je izmakla, jer je napravljen kompromis izmedju pravde i prava, na račun žrtava, onih od pre dvadeset godina, od danas ili od pre mesec dana, ili pola godine, ili dve ili tri godine…-.

Ne može sve da se svede na godišnjice, komemoracije, svečane govore. Posebno kad se ima u vidu da  Bosna ni posle 20 godina nije funkcionalna  država, niti otvara perspektivu suživota i boljeg života svim svojim građanima, koja je još uvek u ruševinama zbog nametnute politike podele na bazi etniciteta i relativizacvije zločina.

U tako nezalečenom društvu, dželatima je dopušteno sistematsko poricanje i relativizacija zločina, izjednačavanje žrtve i egzekutora. I zato je naša obaveza da podsećamo, ne samo da tugujemo – a tuga je ta koja nikada neće prestati – nego da i dalje činimo sve, svako na svoj način, da ne prevlada i ne pobedi politika isključivosti, etničke, religijske, nacionalne mržnje, politika terora, nasilja i ekstremizma.

* Izlaganje predsednice Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji sa tribine povodom obeležavanja dvadesetogodišnjice genocida u Srebrenici, održane u subotu, 11. jula u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu