Graditeljima Koridora 11, znanog i kao auto-put Horgoš – Požega, na trasi u selu Savinac, kod Gornjeg Milanovca, isprečio se jedan hrast. Pa zašto ga jednostavno ne poseku? Koliko su već hrastova usput posekli, ne može jedan hrast da stoji na putu ekonomskog razvoja zemlje i sveopštem naretku, te intenzivnoj modernizaciji društva, ali i neizostavnim evropskim integracijama. Stanovnici sela Savinca, gde se podlo, konzervativno stablo nalazi, kao i građani Gornjeg Milanovca, aktivisiti civilnog društva i poneki angažovani pojedinac, sprečavaju seču jer hrast za ove ljude ima posebnu vrednost.

Naime, radi se o stablu starom više stotina godina, koje se nalazi u kraju gde ljudi imaju običaj da se ispod hrasta okupe i rashlade, umorni od poljskih radova, ili da obeleže seosku slavu, a u trenucima prevelike dokolice i poneki ustanak podignu. Hrast je, da zlo bude veće, istovremeno i zapis, te ima i posebnu kulturnu vrednost, a njegovo poseknuće vređa verske osećaje stanovništva. Znano je da smo sekularna država, te, osim što za kišu boga molimo, strogo odvajamo veru i državne poslove. Ali Zakon o planiranju i izgradnji Republike Srbije, u delu kojim se određuju načela kojim će se planeri i graditelji rukovoditi, kaže da se „uređenje i korišćenje prostora zasniva na načelima: održivog razvoja; podsticanju ravnomernog regionalnog razvoja; usklađenosti socijalnog razvoja, ekonomske i energetske efikasnosti i zaštite i revitalizacije životne sredine i graditeljskog nasleđa, prirodnih, kulturnih i istorijskih vrednosti“ i tako dalje. Pominje se negde i načelo učešća javnosti te saradnje državnih organa sa organizacijama civilnog društva i građanima u prostornom razvoju. Sve to stalo u član 3. rečenog Zakona.

Kada su u pitanju kulturne i istorijske vrednosti, treba imati na umu da Koridor 11, prolazeći kroz sela Takovo i Savinac, preseca istorijski kompleks gde je podignut Drugi srpski ustanak. Nije da patim za slavnim prošlim vremenima ali se nosioci javnih funkcija u Republici Srbiji neretko pozivaju na 200 godina postojanja moderne srpske države. Koliko je besmisleno upotrebiti reči „moderno“ i „srpska država“ u istoj rečenici možemo pričati nekom drugom priliko, ali neka i to bude podsećanje nosiocima javnih funkcija da treba i u komunikaciji sa građanima da se ponašaju „moderno“.

Ko zna, možda će centralna proslava 200 godina od Drugog srpskog ustanka biti održana na nekoj benzinskoj pumpi pokraj modernog auto-puta. Možda ovi ljudi koji se bore za svoje kulturne vrednosti i nisu moderni. Neka je moderna država.   

Radovi u toku: Stari hrast i pripreme za izgradnju autoputa

Republika Srbija je nekada za političare bila divna zemlja, niko nije pitao žabu kada isušuje baru, niti ćurana hoće li na svadbu, građani su verovali da vlast čini sve u narodnom interesu, niko nije ni znao da ima pravo da zna kuda će ići auto-put, a nekmoli i da se usprotivi njegovoj izgradnji. Šta li se desilo sa tim narodom u poslednjih par godina, te hoće da i sami učestvuju u planiranju infrastrukture koja će im značajno odrediti budućnost?  

Kako je moguće da građani nisu znali da će neko auto-put da „nagna“,  da se poslužim vokabularom tadašnjeg i sadašnjeg ministra u Vladi Republike Srbije Velimira Ilića, preko hrasta-zapisa, seoske škole i crkve, i ko zna čega još dok ne stigne do Požege i granice sa Crnom Gorom?

Naime, gore pomenuti Zakon o planiranju i izgradnji obavezuje državne organe da plansku dokumentaciju učine javno dostupnom (čl. 41.) i obezbede javni uvid u planski dokument, pre njegovog konačnog usvajanja (čl. 50). Postoji još niz akata koji određuju pravila javne rasprave i obaveštavanja javnosti. Zakon o strateškoj proceni uticaja  na životnu sredinu predviđa učešće javnosti u javnoj raspravi o studiji procene uticaja određenog planskog dokumenta na životnu sredinu. Iako se ovaj zakon primenjuje na krajnje bizaran način, a mogućnost javnosti da zaista učestvuje u javnoj raspravi je svedena na minimum, ipak postiji pravni osnov da se javnost uključi u izradu planskog ili strateškog dokumenta. Zakon o dostupnosti informacija od javnog značaja građanima omogućava da dođu do informacija koje su nastale u toku rada državnog organa ili su u posedu državnog organa. Mogli su građani da znaju, mogli i da učestvuju. Nije ih sprečilo nepostojanje zakona već nepostojanje političke kulture među onima kojima je obaveza da na pristojan i prilagođen način komuniciraju sa građanima.

Ne dovodim u pitanje poštovanje formalnih zakonskih procedura za učešće javnosti. One se na nesrećan i nedelotvoran način još i poštuju. Niti preispitujem važnost i značaj Koridora 11. Postavljam pitanje kulture u komunikaciji državnih insititucija sa građanima i elementarne pristojnosti. Očigledno je da način na koji se javnost obaveštava o planovima i projektima koji značajno utiču na njihov svakodnevni život nije adekvatan. Jer građani ostaju uskraćeni za bitne informacije, kao što je, u ovom slučaju, informacija da će hrast koji za njih ima posebnu vrednost biti posečen. Zbog čega su nadležno ministarstvo i  Opština Gornji Milanovac propustili priliku da pokrenu široke konsultacije sa građanima, objasne detalje vezane za trasu auto-puta i moguće posledice, te objekte koji će morati da budu porušeni ili izmešteni? Da li je to bilo toliko teško, i da li su ubeđeni da je papir na oglasnoj tabli zgrade skupštine opštine adekvatan način da se sa građanima ostvari kvalitetna komunikacija i obezbedi njihovo poverenje i učešće u javnoj raspravi? Da podsetim, javne rasprave postoje da bi donosilac odluke mogao da sagleda sve pozitivne i negativne uticaje koje određeni projekat ima na okruženje, da bi doneo informisanu odluku koja je u skladu sa javnim interesom, a ne da bi zadovoljio formu! To bi konačno trebalo da shvate oni koji su mandat za donošenje odluka dobili od građana. Zar premlaćivanje eko-aktivista, sramotno i protivzakonito postupanje državnih službenika u postupku takozvane javne rasprave o hidrocentralama Brodarevo 1 i 2, ignorisanje stavova građana u Kraljevu i Priboju o izgradnju brana na Ibru i Limu,  obustavljanje radova na deponiji u Donjoj Straži, nisu dovoljni pokazatelji donosiocima odluka da je njihova komunikacija sa građanima neodrživa i nepristojna. Pa sve i kada je forma, koja je propisana zakonom, zadovoljena.

Kakav god da bude rezultat akcije za očuvanje hrasta na Savincu ovaj slučaj treba da bude opomena donosiocima odluka da je njihovo ponašanje prema građanima neprihvatljivo, a kultura komunikacija nasilna. Praksa javnih rasprava u Republici Srbiji traži povećan angažman civilnog društva u zaštiti javnog interesa i prava građana da odlučuju o svojoj sudbini. Nadam se da ćemo biti dovoljno pametni da nove, starije i lepše hrastove branimo u fazi kada nam zakoni omogućavaju da preventivno delujemo, pre nego što nam ostane jedino da se „točkom“ ustremimo na bagere, kao što čine milanovački aktivisti.

* Peticiju za spas hrasta možete potpisati ovde