„Hej, prestani da snimaš. Nemoj da snimaš”, prodrao se momak u japankama i uskoj crnoj majici skrivajući lice rukama u kojima je držao flašu tečnosti i krpu.

Penzionerski par koji je stajao i pričao s njim je takođe pokrio lice. Spustio je ruku, valjda da vidi kako da pređe preko zebre koja nas je delila i prešao na moju stranu uske vračarske ulice: „Obriši taj snimak”.

Kad mu je objašnjeno da snimanje javnog prostora ne može da zabrani, vispreno je odgovorio: „Ali ja nisam javan”. Zanemarićemo nervozno, bespomoćno „mrš”, jer da nismo stajali u gusto naseljenoj ulici, da nije bilo podne jednog sunčanog dana u avgustu, nisam sigurna kuda bi odveo naš verbalni „susret”.

Mural ratnom zločincu Ratku Mladiću, bivšem generalu Vojske Republike Srpske, osuđenom pred Haškim tribunalom za najstrašnije ratne zločine koje pravo poznaje, bio je već više od tri nedelje na jednoj od zgrada u Njegoševoj ulici. Bilo je mučno svako jutro prolaziti pored njega, no činjenica da je svako malo polivan bojom ili šaran sprejom, stvarala je utisak olakšanja da u uznemirenosti niste sami.

Ko to radi? Deo komšija koji živi u okolnim ulicama nije imao pojma. Sve dok, eto, te avgustovske subote, komšija s kojim delim ljubav prema lokalnoj kafeteriji, nije došetao sa svojim psom i rekao: „Čiste mural Mladiću“. Zamolila sam ga da mi pričuva laptop i strčala 200-injak metara niz ulicu i zatekla prethodno opisanu scenu. Pojam „čišćenja“ smo očigledno fundamentalno drugačije shvatali.

Po povratku na kafu, rekla sam da ne čiste mural nego intervencije na njemu. Nije mu bilo jasno šta meni nije jasno, a meni u tih nekoliko minuta nije bilo jasno šta je njemu čudno. Zbunio se što su mi pretili, a ja sam se čudila zašto je zbunjen. Podrazumevali smo pozicije.

U narednih nekoliko dana sreli smo se još par puta. Saznala sam kako je mural nacrtan, kako su ga projektovali sa jedne od terasa, kako se to baš brzo radi danas i ispadne super. Kako je zbog čestih intervencija na muralu od tog dana kada je momak bez straha čistio švrljanja u podne, bez ideje da u gusto naseljenom području može neko da ga snima, uvedena straža.

Na ćoškovima su se tih dana počeli pojavljivati ljudi uglavnom u crnim majicama, ponekad sami, ponekad u društvu, kako, kao, neobavezno stoje. Postalo je još neugodnije.

I pre je činjenica da su sve intervencije bile uklonjene brzinom dobro istreniranog i organizovanog tima ostavljala malo prostora za mir. Neko je to „od gore gledao sve“ i taj osećaj zaštite i borbe da mural u kojem se ogledaju leševi civila iz Škabrnje, Sarajeva, Srebrenice mora sijati punim sjajem u jednoj od malih ulica centralnih zona Beograda, uznemiravao je i ostavljao uvek jednako neizdrživi osećaj nemoći.

Crvene, bele, crne boje posute po muralu vraćale su glas, informacije da se deo komšija buni takođe, no činjenica da su gradske službe ostajale neme na zahteve građana opet je gurala u istu rupu.

Sve do 9. novembra kada je, zahvaljujući civilnom sektoru i primarno građankama, na Dan borbe protiv fašizma i antisemitizma mural posvećen genocidu postao centralno medijsko i političko pitanje. Dok se svet klanjao žrtvama masovnih ubistava, u Beogradu se za njihov glas borilo na ulicama. Policija je čuvala čuvare, a hapsila one koji su digli glas protiv. Zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić je to objasnio u jednoj rečenici: „Bacanje kreča je narušavanje javnog reda i mira”.

Dok ovo pišem, opštinske vlasti su konačno odlučile da postupe po zahtevima građana pa su prekrečile mural. Uprkos tome što je jedna od glavnih tema već mesec dana upravo zaštitna boja kojom je premazan i zbog koje su u stanju da ga vrate brzo u pređašnje stanje. Uprkos tome što i vlasti znaju da se zidovi zgrada čiste specijalnim mašinama. Baš su zbog privatnog poduzetnika pre nekoliko nedelja na taj način očistili zidove na zgradi preko puta.

Pola sata nakon slavodobitne objave opštinskih vlasti, grupe čuvara, mladići u kapuljačama i maskama, vratile su ga u prvobitno stanje. Jedina razlika je što ne prelaze ulicu da bi medijima govorili da izbrišu snimak. Sada ih snimaju sve kamere relevantnih domaćih i stranih medija. Dežure su postale javne i traju 24 sata. Takoreći, blok je pod opsadom. Okićenom trobojkama sa obe strane ulice. „Srpski svet“ u koloru.

Nije ovo prvo ulično nacionalističko zapišavanje teritorije u Njegoševoj. Iako je radove teško pratiti, moglo bi se reći da je jedan od prvih osvanuo u vreme protesta u Crnoj Gori, kada je dva bloka dalje, na istoj strani ulice nikla trobojka sa natpisom „Srpska Sparta“, posvećena protestnim litijama predvođenim Srpskom pravoslavnom crkvom.

U okolnim ulicama ispisani su grafiti „Ratko Mladić srpski heroj“. Uz mural Mladiću, nikao je i jedan četničkom komandantu čije jedinice su u Drugom svetskom ratu, između ostalog, masovno poubijale civilno bošnjačko stanovništvo u istočnoj Bosni.

Zidovi uskih vračarskih ulica pretvorili su se u omaže krvi i tlu. Pozicije su ozvaničene. Rečima komšije sa psom: „Pamtimo dugo naše heroje, ali izdajnike još duže“.

* Tekst pisan za blog Kulture sećanja