Glavna karakteristika krize u Ukrajini su velike razlike u tome kako svaka strana poima onu drugu, još od kada je tadašnji predsednik Viktor Janukovič u novembru odbacio Ugovor o integracijama sa EU.

Ovo se odnosi kako na samu Ukrajinu, između (opšte govoreći) proevropskog zapada i proruskog istoka, tako i na druge zemlje. Ono što jedna strana prihvati kao istinu, druga u najboljem slučaju naziva propagandom, a u najgorem zlonamernim lažima.

Međutim, te konkurentske verzije istine se nikada nisu razlikovale toliko oštro koliko se razlikuju od prošlog vikenda, pošto su neidentifikovane proruske snage zauzele gradske kuće u nekoliko gradova na istoku i od kako je vlada u Kijevu pretila da će ih silom povratiti. Postojanje ova dva narativa je stvorilo situaciju koja je podjednako opasna koliko i ono što se dešava na terenu. Isuviše je lako zamisliti da građanski rat može da bude izazvan greškom.

Ubeđenost u ispravnost je odlika obe verzije. Govoreći o hitnom sastanku Saveta bezbednosti UN u nedelju, koji je sazvan na zahtev Rusije, američki ambasador Samanta Pauer je uzela zdravo za gotovo da Rusija stoji iza nemira na istoku.  Međutim, kao i većina zapadnjaka koji dele to mišljenje, ona nema ništa više od posrednih dokaza koji idu tome u prilog.

Nije imao ništa konkretnije ni Vilijam Hejg, šef britanske diplomatije, kada je izrekao slične optužbe.  U međuvremenu, ruski zvaničnici i posmatrači to poriču, na šta zapad reaguje sa „To se od njih i očekuje, zar ne?“. Ništa od svega ovoga ne ostavlja prostora za pregovore.

Moramo da se nadamo da zvaničnici sa obe strane znaju gde je granica. Međutim, teško je verovati u tako nešto  kada pogledamo kakve se sve  optužbe  protiv Ukrajine objavljuju na ruskim internet stranicama, u medijima i na društvenim mrežama. Za ovo sam zahvalna Džonson Listi o Rusiji, neprofitnom servisu koji vodi Dejvid Džonson sa Univerziteta Džordž Vašington i koji nudi kompilacije vesti.

Kompilacija od tridesetak članaka koju sam primila pre 24 sata je ukazala na to koliko su odnosi postali opasno zategnuti u samoj Ukrajini, kao i između Ukrajine i Rusije.

Evo jednog primera: neko ko piše za euromaidanpr.com je pozvao Kijev da pripreti serijom akcija koje zapadu neće ostaviti izbora, te će morati da interveniše. Konkretno je rekao da Kijev treba da izda upozorenje da će za 72 časa, između ostalog,  uništiti gasovode, naoružati sve Ukrajince „patriote“, ukloniti uranijum iz ukrajinskih nuklearnih reaktora i raspršiti ga po Rusiji i da su spremni da „sravne“ Belgorod (grad sa ruske strane granice).

Niko drugi do vršioca dužnosti ministra unutrašnjih poslova je objavio na svojoj Fejsbuk stranici da je došlo do velikog krvoprolića u Slavjansku, što zapravo nije bilo tačno, i da su Rusi već počeli sa invazijom. Drugi izveštaj navodi da Rusi postavljaju protivpešadijske mine u nekom delovima Ukrajine.

Svaki od ovih izveštaja je zapaljiv i ima sposobnost da pokrene sukob koji bi bilo još teže rešiti zbog problema laži koji ga je i izrodio.

* Prevela Marija Šerban