Kako izveštavati o fašistima?

Kako pokriti uspon političkog lidera koji je ostavio pisani trag o antiustavnosti, rasizmu i podsticanju na nasilje?  Da li mediji smatraju da njihov predmet izveštavanja deluje van normi društva? Ili smatraju da je neko ko je dobio izbore po definiciji  “normalnosti” jer njegovo vođstvo pokazuje volju naroda? Ovo su pitanja s kojima su se suočili američki mediji nakon uspona fašističkih vođa u Italiji i Nemačkoj dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka.

Večiti lider

Benito Mussolini je osigurao vođstvo nad Italijom marširajući Rimom sa 30.000 crnokošuljaša 1922. godine. Do 1925. proglasio se doživotnim vođom. Iako ovo teško da odražava američke vrednosti, Mussolini je bio omiljeni lik američke štampe, pojavljujući se najmanje u 150 članaka od 1925-1932, od kojih je većina izveštavala neutralno, zbunjeno ili pozitivno.

The Saturday Evening Post je čak objavio Dučeovu autobiografiju u nastavcima 1928. godine. Uvažavajući činjenicu da je novi “fašistički pokret” koristio malo “grube metode”, novine od New York Tribunea, Cleveland Plain Dealera do Chicago Tribunea davale su mu zasluge za spasavanje Italije od ekstremne levice i oživljavanje ekonomije. Iz njihove perspektive, talas antikapitalizma posle Prvog svetskog rata je bio mnogo veća pretnja nego fašizam.

Ironično, dok su mediji prihvatali “fašizam” kao novi eksperiment, novine poput The New York Timesa uglavnom su im pridavale zasluge za povratak turbulentne Italije onome što su zvali “normalom”.

Ipak, neki novinari poput Hemingwaya i magazini poput New Yorkera odbacili su normalizaciju antidemokratskog Mussolinija. John Gunther iz Harpera, je u međuvremenu veoma oštro pisao o Mussolinijevoj manipulaciji američkom štampom koja nije uspela da mu odoli.

‘Nemački Mussolini’

Mussolinijev uspeh u Italiji normalizovao je Hitlerov uspeh u očima američkih medija, koji su ga krajem dvadesetih i početkom tridesetih godina prošlog veka, rutinski nazivali “nemačkim Mussolinijem”. Obezbeđivanje pozitivnog prihvatanja preko  Mussolinija u štampi je bio dobar početak. Hitlerova prednost je takođe bila i u tome  što je njegova nacistička stranka rasla zapanjujućom brzinom na izborima, od sredine dvadesetih do početka tridesetih, i od marginalne došla do stranke koja je osvojila dominantan udeo u parlamentu na slobodnim izborima 1932. godine.

Ali glavni način na koji je štampa činila Hitlera bezopasnim jeste što ga je predstavljala kao neku vrstu šale. Bio je “besmisleni” galamdžija koji je uzvikivao “neobuzdane reči” i čija je pojava, prema Newsweeku, “podsećala na Charliea Chaplina”. Njegov “izraz lica je karikaturalan”. Bio je “rečit” što je ukazivalo da je “nesiguran”, tvrdio je Cosmopolitan.

Kada je Hitlerova stranka osvojila moć u parlamentu, pa čak i nakon što je postao kancelar Nemačke 1933. godine – godinu i po dana pre nego što će uvesti diktaturu – dobar deo američke štampe je tvrdio da će ga ili izigrati tradicionalniji političari ili da će morati da postane moderniji. Naravno da je imao pristalice, ali oni su bili “povodljivi glasači” nasamareni “radikalnim doktrinama i brzim rešenjima”, tvrdio je Washington Post. Sada kada je Hitler zaista morao da radi u okviru “Vlade” trezveni političari će sigurno “potopiti” taj pokret, pisali su The New York Times i Christian Science Monitor. “Istančan osećaj za instinkt dramatičnosti” nije bio dovoljan. Kada je došlo vreme vladavine, njegov nedostatak “gravitacije” i “dubljeg promišljanja” biće očigledni.

Zapravo, The New York Times je pisao nakon postavljanja Hitlera za kancelara da bi mu uspeh samo “dozvolio  da otkrije nemačkoj javnosti svoju beskorisnost”. Novinari su se pitali da li se Hitler sada kaje zbog napuštanja sastanka kabineta, gde je trebalo da preuzme određenu odgovornost.

Da, američka štampa je imala tendenciju da osuđuje Hitlerov dobro dokumentovani antisemitizam početkom tridesetih. Ali bilo je i mnogo izuzetaka. Neke novine su umanjile značaj izveštaja o nasilju protiv nemačkih gradjana jevrejske nacionalnosti svodeći ih na nivo propagande koja se širila za vreme Prvog svetskog rata koji je bio u toku. Mnogi, uključujući čak i one koji su kategorično osuđivali nasilje, su ponavljali da se nasilju bliži kraj, pokazujući tendenciju ka povratku u normalu.

Novinari su bili svesni da samo donekle mogu da kritikuju nemački režim, a da sačuvaju  slobodan pristup.  Kada su smeđekošuljaši pretukli sina dopisnika CBS-a jer nije salutirao Hitleru, on o tome nije izvestio. Kada je Edgar Mowrer iz Chicago Daily News napisao da Nemačka postaje “ludnica” 1933. godine, Nemci su pritisli State Department da obuzda američke novinare. Allen Dulles, koji je na kraju postao direktor CIA, rekao je Mowreru da “shvata situaciju u Nemačkoj preozbiljno”. Mowrerov izdavač ga je nakon toga prebacio iz Nemačke zbog straha za njegov život.

U kasnijim tridesetim, većina američkih novinara je shvatila grešku zbog potcenjivanja Hitlera i zbog nemogućnosti shvatanja koliko su po zlu stvari mogle da krenu. (Ipak su ostali neslavni izuzeci, poput Douglasa Chandlera, koji je pisao hvalospev “Menjajući Berlin” za National Geographic 1937.) Dorothy Thompson, koja je Hitlera procenila kao čoveka “zapanjujuće beznačajnosti”, shvatila je svoju grešku i od sredine tridesetih počela, kao i Mowrer, da upozorava na njegovu politiku.

“Ljudi ne prepoznaju diktatora unapred”, napisala je 1935. godine. “On nikada na izborima ne nudi platformu diktature. Uvek se predstavlja kao instrument volje naroda.” Pojašnjavajući Amerikancima lekciju, napisala je: “Kada se naš diktator pojavi, možete biti sigurni da će biti jedan od momaka i da će se zalagati za sve što je tradicionalno američko.”

* Prevele Marija Šerban i Žarka Radoja