Kome treba Beograd na vodi? Šta je u tom projektu “od nacionalnog značaja”? Koje je sve procedure i zakone vlast promenila i planira da menja u hodu, kako bi pogodovala privatnom investitoru? Šta je sa javim interesom? Dalanovi i posledice li građani žele da žive u zazidanom gradu? Ta i mnoga druga pitanja otvorena su na tribini “Ispod površine Beograda na vodi: Planovi i posledice” koju je inicijativa “Ne da(vi)mo Beograd” organizovala u četvrtak, 23. oktobra u Centru za kulturnu dekontaminaciju.

Prvi put su stručnjaci iz različtih oblasti govorili na jednom mestu, javno, o problemima projekta kojim se trajno i radikalno menja lice glavnog grada Srbije, bez saglasnosti građana. S obzirom na medijsku blokadu, te na činjenicu da se u glavnim medijima mogu naći isključvo propagandistički prilozi i tekstovi o “Beogradu na vodi”, vrlo je indikativno da je paviljon CZKD-a bio prepun, da su ispred ostali ljudi koji nisu uspeli da uđu. Takva gužva se dugo nije videla u ovom prostoru.

Na tribini su govorili arhitekta Bojan Kovačević, član ULUPUDS-a i član Akademije arhitekture Srbije; ekonomista Goran Milićević (Ekonomski fakultet i Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu); sociološkinja Ksenija Petovar (Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu), ekonomista i prostorni planer Miodrag Vujošević, naučni savetnik Instituta za arhitekturu i urbanizam Srbije i pravnik Nemanja Nenadić iz  organizacije Transparentnost Srbija. Moderatori su bili Iva Čukić i Dobrica Veselinović iz inicijative “Ne da(vi)mo Beograd”.

Objavljujemo deo transkripta sa tribine jer smatramo da je sve što je rečeno važno za shvatanje situacije u kojoj se nalaze Beograd i njegovi građani. Ceo transkript će uskoro biti objavljen na blogu inicijative “Ne da(vi)mo Beograd”.

"Beograd na vodi" je predstavljen u vreme predizborne kampanje 2012. godine i od tada talasa domaću javnost dok se zapravo o njemu vrlo malo zna. U najavama projekta - prvo je bilo pominjanje ogromnih investicija: tri milijarde evra, pa onda pet milijardi; pa dvesta hiljada radnih mesta; pa izlazak iz krize (bez da znamo da li je reč o investiciji ili kreditu i kakav je odnos između kompanija i Vlade Republike Srbije); šta je uloga grada, zašto nije bilo javne rasprave ili konkursa, na osnovu kojih analiza i dokumenata je urađen master plan i ko je autor?

 Inicijativa „Ne da(vi)mo Beograd“ je detaljnom analizom Prostornog plana područja posebne namene - i ranije: izmena i dopuna GUP-a - podelila sve ono što je problematično za ovaj projekat u nekoliko segmenata i to bi bilo, najopštije rečeno – društvo, ekonomija, pravo i procedure, arhitektura i urbanizam, saobraćaj, infrastruktura i ekologija. U svim segmentima uočljivo je kršenje principa koji treba da brane javni interes.

* Projekat produbljuje društvenu nejednakost i privileguje bogate i krupni kapital. Potpuno je odsustvo bilo kakvog učešća građana i pitanja struke, javne debate, konkursa. Šta je zapravo paradigma onoga što nam se trenutno nudi i kakve su posledice ovakvog planiranja?

KSENIJA PETOVAR O PLANERSKOJ PRAKSI: Projekat Beograda na vodi nije slučajnost niti izuzetak u beogradskom urbanizmu. Međutim, ono što jeste suštinska razlika između dosadašnjih projekata koji jesu ili nisu realizovani i ovog ovde, jeste volumen i očigledno - znatno veći troškovi i uzalud bačeni novci koji će biti uloženi u ovaj projekat. To je ozbiljna razlika. Postoje tri bitna obeležja planerske prakse u našoj državi koja mogu da pomognu da se razume kako je nastao projekat „Beograd na vodi“.

Prvo obeležje je dominacija principa proizvoljnosti. Cela naša urbanistička praksa se zasnivala na principu proizvoljnosti, kao što se i naša politika zasnivala na principu proizvoljnosti. Planeri i urbanisti su imali pravo da rade apsolutno takve intervencije i izmene u prostoru bez obzira  na konsekvence na imovinski status grada i građana, na životnu sredinu, na građenu strukturu ambijentalne vrednosti. Drugo obeležje koje je u direktnoj vezi sa principom proizvoljnosti jeste odnos prema troškovima, odnosno ceni realizacije projekta. Nikada, ni u jednom od većih projekata mi nismo imali stvarnu procenu pouzdanih, tačnih troškova tog projekta. Projekti koji su realizovani u gradu su uvećavani za 10 – 15 puta, naravno kad je u pitanju mali projekat koji košta milion pa se uveća na 15 miliona eura to i nije tako strašno. Ali vi imate projekat koji krene za tri meseca kao što je Beograd na vodi  –  gde je rečeno da će aktiviranje teritorije, odnosno prilazne saobraćajnice biti 60 miliona eura, u Prostornom planu je sad rečeno da će biti 480 miliona eura i to nije konačna cifra. Tu se sad računa sa plus - minus milijardu eura. To je takođe jedan važan i ozbiljan problem.

Treće obeležje urbanizma je višestruka sprega i povezanost između političkih i interesnih grupa i urbanista i planera po profesiji. Ta povezanost, koja traje u beogradskom urbanizmu od Drugog svetskog rata na ovamo, koja apsolutno nije promenjena ni pre Miloševića, ni posle Miloševića, ni posle 2000. a ni posle 2012. godine jeste posledica toga što mi nemamo autonomna profesionalna udruženja. Naše profesionalne organizacije u oblasti urbanizma  – od saveza arhitekata, urbanista, inženjerske komore su praktično parapolitičke, parastranačke formacije koje ne pružaju niti obezbeđuju autonomiju struke, niti standarde struke, niti štite svoje članove od pritisaka sa strane. Dakle, Beograd na vodi je formiran u takvom društvenom i političkom kontekstu.

Postoji dominantna paradigma o investitorima koji će doći i rešiti sve naše probleme. U slučaju Beograda na vodi provlači se monopolska pozicija investitora oko koga nema uopšte nikakve diskusije. Slušali smo kako je dovoljno imati tri milijarde da bismo uradili bilo šta. Da li postoji odgovor na dominantnu mantru i da li, sa druge strane, postoji održivost ovakvog projekta?

GORAN MILIĆEVIĆ O CENI STANOVA I VUČIĆEVOJ KULI SRAMA: Prvo bi trebalo krenuti od redosleda poteza. Ovde je redosled okrenut potpuno naopačke. Imamo situaciju da dolazi investitor sa političarem, traži završnu sliku i kaže: “Vi sada napravite tu nekakav plan, nađite obrazloženje, kako god”. To je potpuno poniženje za urbanističku praksu, bez obzira na sve momente koje je Ksenija izložila što jeste tačno. Oduvek su urbanisti, ne samo kod nas, bili popustljivi jer im, u krajnjoj liniji, i posao zavisi od toga kakav će biti odnos sa političarima. Mi smo u apsurdnoj situaciji gde treba da stavimo primedbe na jedan kvazi plan koji uopšte nema nameru bilo koga da uveri kako je ovo ozbiljno ili solidno pripremljeno, kako su tu sve alternative spremne i da se došlo do nekog zajedničkog interesa. E, pa nisu došli do zajedničkog interesa nego se direktno govori o interesu „mog prijatelja Anbara“ kako to kaže premijer, koji maše sa tih tri, četiri milijarde evra i onda se kaže: „Ako imate primedbe, vi najpre dobijte na izborima dve trećine poslanika pa mi se onda javite i nađite četiri milijarde.“ To su primedbe koje uvažava ključni čovek u celoj ovoj priči, tako da je dijalog ovde  gotovo bespredmetan.

Mi možemo ovde da iznesemo sve primedbe, vrlo razložne. Ja ću izneti ekonomske, ali to neće imati nikakvog efekta. U tom smislu ovo je više da postoji zapis o tome da je bilo opravdanih primedbi, da je bilo ljudi koji su se tome protivili ali da to nije promenilo odluku investitora i njegovog prijatelja.

Što se tiče ekonomskih stvari: najpre da vas pitam – četiri milijarde evra – da li vi znate koliko uopšte ceo grad Beograd proizvede, koliko je BDP grada Beograda?

Niti znate, niti vas zanima, ali da vas slučajno zanima, vi ne biste imali gde to da pronađete. Taj podatak ne postoji. Statistika je to pratila 2004, 2005, onda je rečeno da zbog neusklađenosti sa Eurostatom moramo da promenimo metodologiju. Nisu promenili metodologiju i taj podatak ne postoji, ali je moguće doći do njega. Kako?

Postoji zakonsko ograničenje da budžet grada i opštine ne sme biti veći od 10 posto od iznosa BDP. Ako je budžet 700 ili 800 miliona evra onda to znači da je BDP sedam - osam milijardi evra i to se može zaključiti na osnovu određenih trendova – da je to približna cifra, plus minus milijarda. E sad, stavite s jedne strane tih osam milijardi što svi proizvedemo i projekat od četiri milijarde. Nije li to malo mnogo? Mi tu nismo partner. Mi možemo eventualno biti pružalac usluga koji misli da uloži tih četiri milijarde. Zašto? Zato što u našem budžetu postoji 100 miliona evra za sve moguće investicije: od popravki krovova u školama, obdaništima, puteve itd.

Ono što više brine, pošto se tako odnose prema celom postupku planiranja, da oni nemaju nameru ništa tu da podignu osim dva ključna elementa – kulu i šoping mol. Praktično, jedina dva objekta koja nipošto tu ne smeju da budu, između ostalog iz ekonomskih razloga, ali pre svega zato što je šoping mol po svojoj definiciji izmišljen za američka predgrađa na 20 kilometara od centra i to kao replika u kojoj je potrebno da imate ogroman prostor za parkinge, jer ako ih nemate niste interesantni: ko će da čeka da bi ušao da kupuje u tom molu. Drugi uslov je da bude dovoljno daleko – da je cena zemljišta jako niska. Ovde imamo potencijalno veoma visoku cenu zemljišta tako da tu šoping mol apsolutno nikako ne pripada.

Javno prozivam i premijera i gospodina Alabara da mi nađu u bilo kojem milionskom gradu u Evropi – u centru grada – šoping mol bilo kojih dimezija, pogotovo najveći i kulu od 200 metara.

Imate izuzetak – na Mornparnasu u Parizu gde su, kada su izgradili toranj od 52 sprata i shvatili na šta to liči, napravili Defans i sve visoke zgrade su sada tamo – pa ko voli neka izvoli. Ja za drugi primer ne znam. Iz perspektive gospodina Alabara to je drugačije – u pustinjskom gradu vi bez šoping mola nemate trgovinu, tamo nemate trgovačke ulice na 40 stepeni, tamo se kupuje uveče, a ne preko dana. Klimatizovan prostor je preduslov trgovine i s njegovog aspekta je u redu – imamo šoping mol, imamo odličnu lokaciju. On ne može da shvati problem iz naše vizure; može da ga shvati eventualno Vučić, ali on nema nameru – njega ne zanima šoping mol nego kula kao neko njegovo dostignuće, zaveštanje ili kako god hoćemo. On u stvari ne shvata da će to biti njegov lični stub srama  –  od 220 metara.

Što se tiče troškova, ovde se govori o ceni kvadrata od 3.000 evra; stanovi su u proseku oko 140 kvadrata, to vam je oko 400.000 po stanu. To očigledno nije namenjeno ovdašnjem življu, možda za jedan do dva posto stanovništva koje to sebi može da priušti. Generalno, u Beogradu i Srbiji su cene stanova dvostruko više od održivog nivoa. Cene stanova su previsoke i morale bi da se prepolove. Tri hiljade evra je van domašaja domaćeg stanovništva.

* U toku javnog uvida u Izmene i dopune GUP- a Beograda, Transparentnost Srbija je podnela svoje primedbe. Takođe, podneli ste i veliki broj zahteva u skladu sa Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja na više drugih adresa kako bi pronikli u to šta se u stvari dešava?

NEMANJA NENADIĆ O LEGALNIM OPCIJAMA I NELEGALNIM REŠENJIMA: Trebalo bi početi od nečega što dolazi pre priče o urbanističkom planu, a to su razne opcije koje su stajale na raspolaganju za realizaciju jednog ovakvog projekta jer to nije nova ideja. Za tako nešto postoje tri pravne varijante i svaka od njih podrazumeva da prethodno postoji i generalni plan koji tako nešto dopušta, ali i posebni urbanistički planovi. To se radi pre uopšte razmatranja bilo koje od njih.

Prva opcija je da država zaključi da je u pitanju nešto što se nama isplati da gradimo i onda ako nema novca u investicionom budžetu, zato što se to nama izuzetno isplati, zaključi kredit, organizuje javne nabavke i podigne neke zgrade, poslovne prostore, stanove koje će da prodaje. To je prva legalna opcija.

Druga legalna opcija je da kaže - imamo gradsko građevinsko zemljište, na njemu može da se zida to i to, toliko spratova, toliki razmak između zgrada, izvolite svi zainteresovani kupci ili zakupci zemljišta,  javite se na licitaciju. Ko ponudi najveću cenu za to parče zemlje, taj dobija priliku da gradi ono što je predviđeno  urbanističkim planom.

I postoji treća opcija, a to su razni modaliteti javno-privatnog partnerstva. Javno-privatna partnerstva su kod nas uređena zakonom tek od 2011. godine i zato imamo mnogo spornih slučajeva - raznih ugovora o poslovnoj saradnji između javnog i privatnog sektora ranije. Kada se prave javno-privatna partnerstva postoje neke procedure koje moraju da se organizuju.

Prva je analiza koja treba da pokaže da je baš javno-privatno partnerstvo pravi model za taj posao. Takve analize na osnovu zakona trenutno rade opštine koje hoće da uđu u partnerstva oko spaljivanja otpada, oko gradskog prevoza i sl. a čija je vrednost nekoliko desetina ili stotina hiljada evra. Ovde, kao što možemo da vidimo, takva analiza ne postoji.

Sledeća stvar koja je obavezna, po zakonu o javno - privatnim partnerstvima jeste da se organizuje nadmetanje, da se kroz konkurentski postupak dođe do toga ko je najbolji ponuđač, ko nudi najbolje uslove bilo da je reč o tome da se nudi najveći udeo državnom partneru, nekom zajedničkom preduzeću ili da se povoljnost ponude ocenjuje na neki drugi način. Kao što vidimo ni nadmetanja nije bilo.

Postavlja se pitanje kako je to uopšte moguće? Kako je moguće da je došlo do tolikog zaobilaženja procedure? Jedini razlog, jedini pravni osnov za ovo što se dešava i što će se dešavati pošto – koliko je makar meni poznato – još uvek nije zaključen nikakav ugovor oko realizacije projekta “Beograd na vodi”, jeste to što postoji međudržavni sporazum između Srbije i Ujedinjenih Arapskih Emirata koji omogućava zajednička ulaganja, poslove ove vrste, poslove koji se tiču privatizacije preduzeća itd.

Dakle, taj međudržavni sporazum otvara širok spektar mogućnosti. Po našem ustavu, međudržavni sporazumi imaju snagu veću od domaćih zakona i onda dolazimo u potpuno apsurdnu situaciju da sprovodimo stroge procedure za nabavke stolica po školama i domovima zdravlja –  za prigradski prevoz u Srbobranu, a nemamo nikakve procedure pre izbora partnera za projekat koji vredi nekoliko milijardi evra ili dolara ili čega god. To je jedna potpuno apsurdna situacija koja je moguća upravo na osnovu ovog međudržavnog sporazuma i na osnovu toga što nisu urađene analize koje, pritom, niko ne brani Vladi ili drugom nadležnom organu unutar države da ih izvrši, da nam svima pokaže kako je ovo najbolja opcija. To još nismo čuli i ostaje mnogo toga da se razreši, ali to ćemo u drugom krugu razgovora.

* Kada se vratimo na urbanistički aspekat i vrednost tog projekta, uglavnom se provlači ideja o novom imidžu i novom identitetu Beograda. Kome je potreban taj imidž? Kako objašnjavate taj građevinski pohod na desnu obalu Save?

BOJAN KOVAČEVIĆ O PLOČI IRON MAIDEN I GRADU: Objasniću ga jednom kratkom epizodom koja mi je pala na pamet pre tri, četiri minuta. Pre nekoliko godina, jedan moj mlađi saradnik mi je ispričao kako je njegov ujak, inače čuveni kuvar Aćimović, dobio od Pelea njegov dres reprezentacije Brazila jer se Pele oprostio od reprezentacije Brazila na utakmici sa Jugoslavijom.  Pošto su obojica nosila broj 10, razmenili su dresove i to je Aćimović dao mom saradniku. Pitao sam ga: “Dobro, gde je taj dres sada?”, on kaže: “Menjao sam ga za jednu ploču Iron Maiden.” To može da se desi mladom čoveku, ali jednom starom gradu nikako ne bi smelo. Drugim rečima, Beograd sada nudi Peleov dres, a ono što se dobija mnogo više liči na ploču grupe Iron Maiden nego na nešto bitno vrednije. Šta hoću da kažem? Prostor u kome se radi – koji se i u planovima i u javnosti stalno pogrešno naziva Savski amfiteatar, to uopšte nije to nego njegovo dno; u planu piše Brankov most iako on ne postoji oficijelno i može čovek da nađe gomilu takvih stvari... To je prostor koji je nastao zaokruživanjem istorije Beograda, on je bukvalno opkoljen gradskim tkivom kroz dugi period i kada treba dati nešto izuzetno tom prostoru, sada se pojavljuje jedna potpuno merkantilna i to sumnjiva merkantilna priča. Zašto to govorim? Zato što bih, uz uvažavanje svih prisutnih, molio da se pokuša razmišljati na još jedan način. Nije suština ove priče plan. Urbanisti treba da se bave gradom, a ne planovima. Planovi su alatke. Nije smisao bavljenja urbanista da naprave plan. Ovde imamo upravo takav jedan radikalan primer, gde se prostor unakažava a biva pokriven nekakvim planom. Taj plan, uzgred budi rečeno, ima jedno fantastično ime: Plan za potrebe projekta “Prostorni plan područja posebne namene uređenja dela priobalja grada Beograda - područje priobalja reke Save za projekat Beograd na vodi”. Ja sam prvi put u životu čuo, a imam 56 godina, da neko radi plan za potrebe projekta.

To je ustvari investitorski urbanizam biblijski nacrtan. To je to - radite plan za potrebe projekta koji već postoji. I sve je jedna mimikrija, jedan simulakrum u toj priči. Za ovo prvo izlaganje skrenuo bi pažnju još na nešto - duboko sam uveren, nažalost, da je priča o Beogradu na vodi nastavak priče sa sakatošću ovog društva i države na temu Narodnog muzeja, sa sakatošću Grada Beograda na temu Beka ispod Kalemegdana i Beogradske tvrđave, sa konkursom za dogradnju Beton hale od 25.000 kvadratnih metara, Most na Adi…

Samo ako ova sredina bude to razmatrala u paketu, šta to toliko nije u redu kad se stalno takvi krupni gafovi dešavaju, možda eventualno bude nešto drukčije i bolje. Inače, za svaku od tih epizoda ima neko objašnjenje, birokratsko – ovakvo, onakvo.

Učesnici tribine (s leva na desno):  Miodrag Vujošević, Goran Milićević, Ksenija Petovar, Bojan Kovačević i Nemanja Nenadić foto: Miloš Stošić

Takođe, da li ste primetili da niko ovog puta ne priča o korupciji? Samo se priča o glupostima. Mi smo navikli da u urbanizmu stalno pričamo o korupciji i o nekom zaleđu finansijskog ili ne znam kakvom interesnom. Ovde niko ne spominje nikakvu korupciju, ali svi spominju da ovo ništa ne valja. Tako da, mislim da smo, kao društvo, postali toliko alergični na pojam korupcije, da ne vidimo neke druge stvari. A o čemu se radi? Radi se o totalnom odsustvu meritokratije, bave se raznim stvarima razni ljudi koji o tome ne znaju baš ništa. Ne bih da spominjem imena, kazaću samo jedan svoj utisak, a plašim se da u ovoj punoj sali nema nikog ko misli drugačije. U plasiranju i propagiranju projekta na vodi nismo mogli da vidimo ni jednu jedinu ubedljivu osobu ni na jednom jedinom mediju. Svi koji su to propagirali, su delovali kao dunsteri, prodavci magle. Izvinjavam se, ima li tri milijarde, ili nema tri milijarde?

Strahovito opasno je sve ovo što se radi – proturanje urbanističke procedure kroz nominalne demokratske korake gde zapravo na kraju vi nemate šta da formalno ili formalno-pravno zamerite toj istoj proceduri. Ja se sada ne bih vraćao na izbore iz 1933. godine i zadovoljenje formalne procedure –  možda će neko shvatiti na šta mislim – ali naprosto to je strašno opasno.

I kao temu za diskusiju odmah kandidujem, ono što mislim da je glavni problem u celoj priči o Beogradu na vodi, a to je što kod nas postoji jedna perfidna zamena pojma i prakse javnog interesa, pojmom i praksom javnog uvida. Znači pošto je plan za Beograd na vodi natakaren tamo u Skupštini grada u auli, i pošto svi mogu da ga vide, i pošto ćemo mi, vi i ne znam već ko, napisati 101 primedbu koja će ići u recycle bin, posle pet sekundi, demokratska procedura, javni uvid, sve je zadovoljeno. Čiča miča i gotova priča, izvolte, Alabar se zove gospodin, izvolite tamo zidajte, naravno, samo ono što vas interesuje. A vi, braćo Srbi, pripremite infrastrukutru za svih 150 hektara.

* Učešće građana i plan su svedeni na čistu formalnost koja treba da zadovolji procedure. Na kraju, izmanipulisano i zloupotrebljeno, što smo čuli od vas – da je perfidno napravljena zamena javnog interesa i javnog uvida, da je investitorski urbanizam na snazi... Kako biste vi prokomentarisali tu situaciju u prostornom planiranju i koje su posledice?

MIODRAG VUJOŠEVIĆ O "BEOGRADU NA VODI" KAO NASTUPU NOVE DESNICE U SRBIJI: Ja bih se ovim pitanjem bavio indirektno i prateći ono što je važnije - a to je uticaj, to jest kako je uopšte došlo do ovog? Kako je došlo do ovog? Naglasio bih uticaj kontekstualnih faktora. Pratiću uticaj krupnih spoljnih faktora jer ne možemo razumeti šta se desilo s ovim projektom ako nemamo uvid u kontekst.

Srbija je namjanje četvrt veka u situaciji krize, ako ne i sloma strateškog mišljenja, upravljanja i istraživanja. Nakon stagnacije u osamdesetim godinama i svakojakog sloma u devedesetim, bombardovanja i nakon promašene koncepcije tranzicijskih reformi od 2000. na ovamo, Srbija je na dnu ili pri samom dnu skoro svih lista socijalnih, ekonomskih, ekoloških i drugih indikatora u Evropi. Ta strašna nerazvijenost je jedna od manifestacija sloma. Stalo mi je da kažem; nagoveštaji sloma su se videli i pre 2008. godine i bilo je upućenog sveta – nezavisnog, nepristrasnog, vrlo kompetentnog – koji je još od 2002/2003. ukazivao da taj pravac razvoja jeste rast bez razvoja. Ali u uslovima koji dominiraju na srbijanskoj političkoj sceni, koje možemo opisati kao sistematsku i organizovanu mobilizaciju pristrasnosti interesa, ti nezavisni kritički glasovi nisu došli do izražaja i danas imamo ovo što imamo. Tokom četvrt veka nismo naučili šta bi bilo potrebno raditi, pa da se polako pristupi otklonu od tog sloma. Ovaj projekt nije pravi put za taj otklon.

Ja na ovaj projekat gledam kao na jednu od manifestacija nastupa nove desnice u srbijanskoj verziji. Nemojte razumeti da bilo šta govorim o nacionalističkoj; ne, govorim o novoj desnici koja je oličena u neoliberalnom udaru, u dominaciji kapitala, u međunarodnim lihvarima, i od 2008. u tome kako se ponaša Trojka na čelu sa Komisijom (Evropskom op.p.). Mi smo sada došli u situaciju da srbijanski ponavljači tačerovsko-reganovskog projekta, ovde sa velikim oduševeljenjem praktikuju u srbijanskoj verziji ono što je ustvari projekt nove desnice. To ćete prepoznati po mnogim stvarima; na primer po jeziku. Ukoliko analizirate jezik, možete naći tolike sličnosti između onog o kome se radi kod nas i jezika kojim je Margaret Tačer govorila. Prisetite se samo one njene maksime: “Nema alternative - There is no alternative!” - samo ovako se može.

Pa molim vas, mi svakodnevno čujemo Vujovića, Dulovića i svakog iz tog sastava, kao što smo pre toga slušali Vlahovića, Đelića, i redom: Udovički u prvom sazivu vlade, u drugom sazivu vlade, u ovom sazivu, da nema alternative i da se mora tako. Kad ti kažeš na taj način; kada tu mustru društvene komunikacije uspostaviš, to samo po sebi znači da si odustao od istraživanja alternativnih mogućnosti. Odustajanje od istraživanja alternativnih mogućnosti je dodatni udar na slom istraživanja upravljanja i nije put ka otklonu.

Javno-privatno partnerstvo, biblioteke su o tome napisane, može se odvijati na razne načine. Biblioteke su napisane o tome kako neki mnogi aranžmani javno-privatnog partnerstva idu na štetu javnog interesa i na korist privatnom. Možemo mi ovaj projekat ispitivati sa tog stanovišta. Nije otklon od sloma ako vi dalje koncentrišete kapital, trgovinu, ljude, moć, finansije u Beogradu.  U Prostornom planu Srbije iz 1996, ali i u onom iz 2010, precizno je pokazano kolike su prostorne neravnoteže u Srbiji. Na širem metropolskom području Novog Sada i Beograda koncentrisano je, što je 10-15 odsto teritorije zavisno od toga koje teritorijalne kriterijume uzmete, do 60 odsto društvenog proizvoda. Sve što je preostalo od Srbije, to je nešto što zaostaje. Svaki srbijanski grad i varoš imali su do sredine osamdesetih godina konkurentne proizvođače, odnosno izvoznike, na najzahtevnijem tržištima. Jugoslavija je, u proseku, sredinom osamdesettih a tako i Srbija 60-65 odsto svoje razmene plasirala u zemljama OECD-a, dakle na najkonkurentijim tržištima. Sada srbijanski gradovi i varoši uopšte ne liče na vreme iz osamdesetih. To su pustoši.

Svaki Kragujevac, Kraljevo ili Kikinda, Niš, Zrenjanin, to je naprosto opustošeno. U aproksimacijama evropskog razvoja i prostora, govori se o takozvanoj plavoj banani. Plava banana je jedan zakrivljeni prostor negde od Liverpula, Mančestera pa do Đenovskog zaliva i to je to mesto, područje, gde je koncentrisano kapitala, stanovništva, moći, uticaja itd… Naš pandan je srbijanska banana, nije ni plava ni žućkasta, ali ona postoji. I to je ta banana koja se razvija, jedino - ako se uopšte razvija - na račun, teško je reći, ali mnogo brže od ostatka Srbije. Sve što vi radite, a po osnovu stečenih obaveza dvoma prostornih planova jeste da tu stečenu obavezu realizujete. Ta se obaveza ne realizuje tako što se vrši dalja koncentracija u Beogradu.

I sad, mi se pitamo, naravno kako uopšte napraviti izlaz iz tako jednog lošeg stanja. Na jedan način vlasti u osamdesetim, na drugi način vlasti u devedesetim, na treći način vlasti posle 2000. i na najnoviji način vlasti poslednjih nekoliko godina; one u stvari, ponavljaju tu grešku, a to je greška da nemamo strategiju, nemamo izlaznih strategija. Ako ih je pre i bilo, a nadmoćnoj većini javnosti je jasno posle 2008. godine da Srbija nema izlaznih strategija. Nakon nekoliko godina posle 2000. godine antirazvojni stav kod elita, postaje jasno postojanje neverovatne nekontrolisane averzije kod elita, prema samoupravi, participaciji, planskom usmeravanju bilo kakve vrste razvoja; onda su se, izvinite na izboru reči, pomamili na izrade strategija. Trebalo je čuti pre godinu dana na godišnjoj stalnoj konferenciji gradova i opština da Srbija momentalno ima preko 1.000 strategija - od toga jedno 100 državnih i raznoraznih strateških dokumenata na sub-nacionalnim nivoima, područnim, opštinskim, akcionih planova, programa, preko hiljadu, a da istovremeno nema izlaznu strategiju za suočavanje s ovom krizom, osim ako se u to ne računa, kao što reče jedan pakosnik - dragačevski Sabor i novosadski Egzit.  Tako mi učestvujemo u jednom igrokazu; i mi ćemo, po svemu sudeći, u tom odlučujućem završnom udaru nove desnice u Srbiji sa tim recikliranim političkim akterima iz devedesetih godina da završe ono što još nije završeno oko privrednog i drugog sunovrata Srbije.

* Sam Plan područja posebne namene predviđa i ishode onoga što se planira i ja ću sada pročitati jedan izvod iz poglavlja 3.3. Vama koji niste čitali ovaj dokument biće jasno o čemu se rad; U pitanju je segment „Urbo-socijalna i ekonomska ocena uticaja implementacije projekta“ gde se govori o tome šta projekat može izazvati: „Na jednoj strani, zbog velike privlačnosti novih, modernih, high-tech struktura, standardni model stanovanja može da doživi izlazak ekonomski potentnih slojeva i njihovu migraciju i koncentraciju upravo u tim savremenijim i luksuznijim stambenim zonama (ne samo na lokaciji Savskog amfiteatra). Na drugoj strani - u starijim naseljima - može doći do koncentracije siromašnijih slojeva, pada vrednosti stambenog kvadrata, čak i procesa slamizacije“. Profesorko Petovar, ovo je vrlo indikativno u odnosu na to šta će se zapravo i desiti?

KSENIJA PETOVAR O POSEBNOM ZNAČAJU KOJEG NEMA: Ako se to izgradi, u šta ja ne verujem, postoji realna opasnost da se napravi tkzv. ograđena zajednica ili gated community. To je nažalost jedan fenomen koji je počeo u latinoameričkim gradovima, ali je Atkinson identifikovao oko hiljadu i nešto takvih ograđenih zajednica i u Velikoj Britaniji. Drugi primer za to je i Zabranjeni grad u Kini. Dakle, to je prostor koji je potpuno ograđen sa kerberima - psima, kamerama itd. Tako nešto može da se desi, ali bih ja pre toga skrenula pažnju na jedan drugi problem. Ja nisam pravnik, ali me zanima ovde pravni aspekt. Projekat je zaključkom Vlade Rapublike Srbije utvrđen kao projekat od posebnog značaja za Republiku Srbiju i Grad Beograd. Iz nadležnog prostornog plana se uopšte ne vidi u čemu je taj posebni značaj, ali hajde da ga interpretiramo kao javni interes. U Zakonu o eksproprijaciji Republike Srbije - vi ne možete da vršite eksproprijaciju u korist izgradnje stambenih i komercijalnih objekata. Iz samog plana se vidi da je 25 odsto površine zone na desnoj obali Save, odnosno 60 odsto planiranih različitih namena i sadržaja, namenjeno stanovanju. Dakle to je dominantno stambeno-komercijalna zona. Ja bih volela jedno pravno tumačenje, jer ovde očigledno neki poseban interes za grad Beograd i Republiku Srbiju ne postoji. Na stranu tema o ceni koštanja stanova. Kao što je kolega Milićević rekao, prosečna kvadratura bi trebalo da bude 140 kvadrata puta tri hiljade eura - to je oko 400 hiljada eura samo kao cena prostora, a znamo da održavanje u zgradama visoke spratnosti iznosi i nekoliko hiljada evra godišnje.

Ono što takođe ukazuje na problematičnost ovakve koncepcije jeste pretpostavka da će to kupiti građani Srbije, i to oko 6.000 njih. Prvo, veoma je zanimljivo da se u planu precizno navodi broj od 6.128 stanova, a zatim postavlja se pitanje da li postoji toliki broj kupaca koji bi trebalo da budu svi državljani Srbije. Zašto to zaključujem? Zato što je na teritoriji plana predviđena izgradnja četiri obdaništa, za hiljadu i nešto dece, kao i dve osnovne škole. Dakle, napravljen je jedan potpuni galimatijas u pogledu proizvoljnosti, po pitanjima šta će biti i šta će se tu graditi, ko će tu graditi i ko će u to investirati. Ono čega se opravdano treba bojati jeste da će tih početnih minimalno 480 miliona eura do milijarde eura biti finansirano iz džepova građana Srbije i Beograda, a pitanje je da li će ti novci ikada i na koji način biti vraćeni. Dakle to će biti još jedna rupa bez dna. Možda će početi nešto i da se radi na tom prostoru, međutim svi ovi naši nalazi (da vam sad ne govorim sve detalje i računice, to ćete moći videti u mom tekstu) pokazuju da je sama izrada plana naprosto morala da ispuni nekakve zadatke, a da je sam plan po sebi potpuno nekonzistentan. To, konačno, govori o tome koliko je cela ta ideja nekonzistentna.

Da se vratim na pitanje siromaštva. Računa se na nekih 13.000 radnih mesta. Ono što će desiti, ukoliko dođe do izgradnje (mada ja ipak mislim da do toga neće doći, iako će se pare ogromne potrošiti i verovatno će biti napravljeno nešto) jeste da će ta posebna radna snaga biti u stvari servisna, plaćena po radnom satu od 121 dinar, što će se investitoru sigurno isplatiti. Moguće je i da će to dovesti do potpunog narušavanja građanskog ambijenta grada.

* Kako spominjemo i novac koji će se potrošiti kroz „Beograd na vodi“ u brojevima, pitanje za profesora Milićevića. U planu piše da je: „u ove radove, prema proceni zasnovanoj na prosečnim ulaganjima u infrastrukturu sličnih zona, potrebno uložiti oko 56 milijardi dinara ili oko 480 miliona evra, zajedno sa programom finansiranja čija cena pod prosečnim uslovima iznosi 12%“. Onda  je dalje objašnjeno kroz tablicu troškova: projektovanje do 100 miliona evra, participacija od 470 do 640 miliona, troškovi izgradnje 2.300, itd.  Važno pitanje jeste odakle dolaze ta sredstva? Videli smo da je projekat proglašen projektom od nacionalnog značaja i posebnog interesa - u kontekstu svega onoga što se nama trenutno dešava i sa poplavama i sa svim ostalim problemima - kakve to posledice ima na ostatak Srbije?

GORAN MILIĆEVIĆ O PREPORODU KOJEG NEĆE BITI: Prvo da odmah raskrinkamo tu tezu kako će ovo doneti preporod Srbije - ne znam da li ima ikoga ko u to veruje, pa ne znam ni da li ima potrebe da o tome govorim. Što se tiče ovih podataka u ovom dokumentu deluju prilično uverljivo – troškovi gradnje – ali ovo je, kao što je rekao kolega – simulakrum, jedno računovodstveno šminkanje kako bi se stvorio privid da je to ozbiljno razmatrano, da su to neki zbirovi do kojih se došlo posle duge analize. Ne, ovo je na brzinu napravljeno da zvuči relativno verno. Hajde da malo dublje pogledamo pošto se tretira kao jedan predizborni projekat koji bi trebalo da donese prvu izbornu pobedu, pa onda drugu, pa treću i ko zna koliko već. Koliko bi ovo trebalo da traje? Oni su u početku govorili da su u pitanji tri - četiri godine dok sve ne bude gotovo, pa su onda malo produžili - ipak će se sve završiti za možda sedam do osam godina itd.

Hajde malo detaljnije da pogledamo. Uzmimo u razmatranje izmeštanje železničke stanice u Prokop i autobuske stanice. Oba poduhvata koštaju po nekih 200-300 miliona – možda nešto više ili nešto manje. Ali koliko mi čekamo na taj Prokop? Više od četvrdeset godina. Gde su te garancije da će stanica Prokop proraditi bilo kad u sledećih tri, četiri, pet ili 10 godina? Nikakve garancije nema. Premijer je svojevremeno rekao da ne treba da razmišljamo o tome kako će se izvršiti izmeštanje stanice u Prokop, jer će to iz drugih sredstava biti obezbeđeno.

Hajde da pogledamo interes bilo kog investitora koji će investirati u projekat Prokop. On bi trebalo da izgradi praktično šoping mol iznad ovih perona, koji bi koštao recimo 100-200 miliona da se završi (inače važeći projekat – dobijen na konkursu – podrazumevao je objekat čiji je krov podsećao na leptira, od čega se odustalo kad su videli koliko će to da košta). Iako može da varira koliko će biti atraktivna ta nadogradnja perona, postavlja se pitanje koji je interes investitora da uloži izuzetno velike pare, ako će jedan kilometar odatle da se gradi najveći šoping mol na Balkanu - ko će doći tamo da kupuje? Putnici će samo ono najnužnije da kupuju – čokoladice pred put, bombone i slično, ali se nikakav ozbiljniji trošak tu neće napraviti. Zašto bi onda neko bio zainteresovan da ulaže u završavanje toga?

Dakle, vrlo neozbiljno se već tome pristupa i to može da traje veoma, veoma dugo. Autobuska stanica se izmešta bez železničke koja je ipak malo veći zalogaj. To bi moglo da potraje recimo, dok se napravi projekat, godinu, dve, tri. Ali to je sve pre prve lopate; za proces infrastrukturnog uređenja potrebno je da prođe barem dve ili tri godine u optimalnoj varijanti - pod pretpostavkom da mi finasiramo i jedno i drugo jer ne vidim investitora koji bi našao interes da pravi šoping mol koji bi bio bleda senka onoga koji se tek sprema. Troškovi svakako zavise i od drugih činjenica. Na primer, koliki je nivo podzemnih voda?  Mi nismo videli da su takva istraživanja napravljena: da li će te podzemne garaže biti možda podvodne garaže jer je tamo nivo podzemnih voda izuzetno visok. Na tom području su česte poplave. Znam to jer je i moj fakultet tamo i imali smo odbore pre jedno 15 godina gde sam sve te priče o aluvijalnoj ravni i visokim podzemnim vodama slušao. Znači, jedna studija koja bi koštala možda par stotina hiljada dinara bi nam dala odgovor na to koliki bi nam dodatno bili ti infrastrukturni troškovi - da li bi se isplatile te visoke zgrade i da li bi mogle uopšte da se izgrade, za početak statički. Mi ni to ne znamo. U svakom slučaju, pre nego što počne izgradnja bilo kog objekta, oko milijardu evra će morati biti uloženo da bi se raščistio teren i izgradila infrastruktura, što praktično znači oko hiljadu evra bi bio zadužen svaki stanovnik Beograda pre nego što bilo šta počne da se gradi.

E sad, dolazimo do druge priče – a šta to treba da se gradi? Plan koji vidimo deluje kao da je promišljano iz perspektive investitora. Svaki investitor je veoma nezasit i pokušava da izgradi što veće objekte i otuda ne samo kula od 200 metara, nego – ako ste obratili pažnju – po projektu je izgrađenost nekih pet, šest spratova; onako tek da se zamaskira, a po neka kula je bila od desetak spratova, a sad se govori o dvadesetak-tridesetak spratova. To je logično - nezasitost investitora koji zna vrlo dobro da će mnogo više zaraditi ukoliko gradi veće zgrade, uz nešto povećane troškove održavanja. Tu postoji jedan osnovni problem: recimo da to počne da se gradi i da se završi prva runda– prvih hiljadu stanova – negde za nekih pet godina. Šta ako oni ne uspeju da prodaju ništa od tih stanova ili uspeju vrlo malo? Pogledajmo Belville (prim. ur. naselje izgrađeno za potrebe Univerzijade) – on pet godina, od kako je izgrađen, zvrlji prazan. Zašto zvrlji prazan? Zato što je prva cena bila negde oko 2.000-2.400 evra za kvadrat, kad je sve to moglo da se rasproda za recimo 2.000-1.800. Kad je moglo da se proda za 1.600, oni su digli na 2.200, sad je negde cena oko 1.600, a realno bi moglo da se proda za 1.200 evra. Znači investitor koga je to koštalo 500 evra po kvadratu može da čeka. To znači da nije uzeo nikakav bankarski kredit i ne plaća porez. Šta ako mi budemo čekali? Mi treba da dobijemo neki povraćaj od onih milijardu uloženih, a to može da se otegne u nedogled. Dakle nema nikakve hitnosti – što treba imati prvo u vidu – praktično nema ni nikakvog preporoda Srbije na bazi ovog projekta; kao i vrlo mala uposlenost građevinske snage, ukoliko je to samo 6000 stanova. Deluje prilično nemoguće, tih 6.000 stanova na dva miliona kvadrata, jer bi to značilo da bi ti stanovi pojedinačno imali po 300-400 kvadrata, a ne 130. Dakle nešto su se zbunili u tim svojim računicama. Čak i ako bi uspeli da sve to rasprodaju, zamislimo tih 6000 stanova i pola miliona kvadrata poslovnog prostora - to bi bio grad duhova. Ti ljudi koji bi mogli to da kupe ne bi stanovali ovde nego bi došli možda u Beograd privremeno, na koju nedelju. Da li je nama to potrebno pošto je premijer pitao da li nam se više dopada ono ruglo sa šinama ili ova lepote koju oni planiraju. Mi bismo imali jedan sablasni grad, jedan prazan prostor sa vrlo visokom izgrađenošću koju nećemo moći da rušimo jer to bi koštalo đavo i po, odnosno morali bismo da žrtvujemo sav taj ogroman novac.

To je, dakle, jedna velika kocka, kao i svaka špekulacija. Ali, špekulacija od tih nekih četiri, pet milijardi; da kažemo – Vučićev gambit. Ko će da plaća njegove kockarske dugove ako to ne uspe? Mi nemamo nikakvu garanciju da to može da uspe. I ako može da uspe – zašto jedan jedini čovek treba da mu pripomaže. Zašto se ne napravi aukcija, kao što je rečeno ovde, pa da vidimo...?

Postoji ključna opasnost upravo od ovakvih stvari – od ugovora koji se drže u tajnosti – koji su potpuno nedostupni. Dovoljno je da postoji jedna otprilike ovakva tajna klauzula: “ukoliko investitor ne ostvari očekivanu dobit, grad se obavezuje da mu nadoknadi raziku izmedju ostvarene i očekivane dobiti”. Ja ne kažem da to postoji, ali šta ako se neko doseti i dopiše takvu klauzulu? Mi to ne znamo. Ako se taj prostor iznajmi na sto godina, mi bismo morali da decenijama – ili čitav vek – plaćamo tu razliku. A ako mislite da bismo mogli da na nekoj arbitraži oborimo takav ugovor ‒ tu se ljuto varate. Poslednji slučaj kada smo mi dobili neki spor na arbitraži bio je pre Drugog svetskog rata, a bilo je jako puno sporova. Naši veselnici su, kada sa stranim investitorima sklapaju ugovore, sretni da oni uopšte nešto ovde investiraju. Ne vode računa o onome što piše sitnim slovima. A đavo se krije upravo u tim detaljima.

Na kraju, ne bih voleo da budem zlouki prorok, ali prosto, ovo ne sme da bude tajanstveno udruženje. Ovo treba da bude potpuno javno. Mi vidimo da se javnost izostavlja. Ne zna se čak ni da li je uopšte potpisan ugovor.

* Da li mi uopšte znamo šta je predmet međudržavnog ugovora? Da li tu postoji ikakva garancija? Da li je ovaj projekat državna stvar ili privatni poduhvat - šta se uopšte dešava sa te strane?

NEMANJA NENADIĆ O UGOVORU KOJI NE POSTOJI: Koliko znam, nema nikakvog ugovora. Sve opcije su još uvek otvorene. Možda je nešto već dogovoreno ‒ bilo bi potpuno suludo da nije s obzirom na ovoliku predpriču. Kakvi su dogovori u pitanju, to još nije saopšteno. Jedina informacija te vrste koju sam čuo je da će udeo u tom zajedničkom poduhvatu i u koristima od njega biti u srazmeri sa ulaganjima. To opet otvara pitanja šta znače ta ulaganja. Da li ulaganje znači samo to što će se graditi ili znači i opremanje infrastrukturom, izmeštanje stanice, itd? Da ne spekulišemo mnogo, to tek treba da se vidi a to je ključna stvar. Verovatno će modalitet biti ulazak stranog investitora u vlasništvo preduzeća “Beograd na vodi”, koje je formirano kao državno preduzeće, koje nema nikakvu imovinu; sa sedištem u obnovljenoj zgradi Geozavoda u Karađorđevoj ulici. Pretpostavljam da će na taj način pravna forma biti izvedena. Koliki će biti udeo u tom preduzeću, šta će sve od državne imovine biti preneto na njega (verovatno svo to zemljište planirano za izgradnju) ‒ to sve ostaje da se vidi. Ako me pitate šta bi bilo bolje, meni se čini da je bolja svaka varijanta u kojoj su računi čisti nego varijanta o kojoj je profesor malopre govorio i koja se često praktikuje kod koncesija za puteve.

Recimo, u onom čuvenom ugovoru o koncesiji za autoput Horgoš-Požega bilo je da se garantuje određeni promet pa onda da se nadoknađuje koncesionaru neka razlika. Ovde, najverovatnije,  neće biti koncesija u pitanju već neko zajedničko preduzeće, koje će i ulagati i snositi štetne posledice, ukoliko ti stanovi i poslovni prostor ne budu mogli da se prodaju, ili pak, ostvarivati neku dobit. Kako ćemo mi znati da li je taj ugovor štetan ili ne? Nećemo znati nikako zato što nije bilo prethodne analize i poređenja sa drugim opcijama.

Javno-privatna partnerstva imaju jednu logičku grešku. Ako je neki posao dobar, isplativ zašto ga država ne bi sama realizovala i ostvarila korist od njega? Ako neki posao za državu nije isplativ, onda država time ne treba ni da se bavi nego treba da omogući onom privatniku koji tu možda pronalazi neki interes – da uradi to što je naumio. U tom konkretnom slučaju, to bi bila prodaja zemljišta. Ponavljam, javno-privatna partnerstva imaju u sebi logičku grešku. Zašto ulazimo u neku priču sa privatnim investitorom, a ne radimo je sami ako je to isplativo? S druge strane, zašto ulazimo u tu priču ako je to neisplativo, ako će nam to samo stvoriti neke gubitke? I onda se, često, kao opravdanje za javno-privatna partnerstva navodi: Mi nećemo povećati kreditnu zaduženost zemlje, mi nemamo novca u budžetu, nećemo uzimati kredite da mi  sami investiramo i onda će sve biti super. Ali to što ne uzmemo neki novac kao zaduženje sada, ne znači da ga nećemo vratiti na neki drugi način.

Ovaj plan, sa strane pravnih aspekata, imanešto što je veoma zanimljivo i što se pojavilo po prvi put. Ne znam da li ste imali prilike da čitate intervju sa gospodinom Stefanovićem – direktorom Urbanističkog zavoda Beograda ‒ koji je dao veoma zanimljiv intervju “Politici”. Da li namerno, da li slučajno, otkrio je neke stvari koje do sada nisu bile prisutne u javnosti.

Naime, on je hvalio svoj Zavod i sebe, može biti, da su uspeli da izdejstvuju da zgrade ne budu previše gusto zbijene, itd. kroz pregovore sa investitorom. Kao što smo rekli: investitor nema ugovor niti formalno postoji – to je samo jedna zainteresovana strana koja nema nikakvog pravnog osnova na osnovu kojeg bi se ti pregovori vršili ili makar meni taj pravni osnov nije poznat. To je jedna zanimljiva stvar. Druga zanimljiva stvar je što se u dokumentaciji za jedan od ova dva dokumenta sa dugačkim nazivom pojavljuje Master plan koji je izradila ova firma iz Ujedinjenih Arapskih Emirata – kao jedan od dokumenata koji su korišćeni pri izradi studije. U odluci Vlade Srbije da se pristupi izradi tih studija i planova, nigde se ne pominje da će biti korišćen taj dokument, kao neki izvor.

Mi smo uputili jedan zahtev Urbanističkom zavodu, upravo da bismo dobili neku dokumentaciju i razjašnjenje koji je pravni osnov, kako su se ti pregovori odvijali, ko ih je vodio i po kom pravnom osnovu; naravno, za sada nikakvog odgovara na ta pitanja nema. Da budem iskren, ni ne očekujem ga.

* Inicijativa “Ne da(vi)mo Beograd” je tražila od Republičke agencije za prostorno planiranje, pošto navode u fusnotama da se pozivaju na Master plan, kao i od Urbanističkog zavoda da nam ga daju na uvid. Urbanistički zavod nam je po zahtevu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja rekao da - on ne poseduje taj dokument. Isto to nam je odgovorila i Agencija za prostorno planiranje - da taj plan ne postoji. Dakle, nejasno je da li postoji ili ne postoji?

BOJAN KOVAČEVIĆ O POSTOJANJU POTREBE DA SE PRIČA O PROJEKTU ZAUSTAVI:  Atmosfera u izradi plana, biću veoma grub u smislu ocrtavanja, je takva da šta neko odande javi ovde treba da bude razrađeno. Kao što je jedan bivši predsednik Republike Srbije u Hagu odgovarao, između ostalog, zato što nema ni jednog jedinog njegovog potpisa ni na jednoj jedinoj odluci iz devedesetih godina, tako ni ovde ne očekujte da neko podigne taj master plan i kaže “to je to i gotovo!” Kada odete u Skupštinu grada - plan tamo visi, a Terazije nisu daleko - možete da vidite da je onaj rondo oko kule ukinut. Zašto je ukinut? Zato što je neko, ko ne zna šta je reka, a ne znam koliko u Emiratima ima reka da baš vladaju materijom, to tako ucrtao i, što je najgore, celu geometriju prostora izveo iz te kružnice sa tim, što je Mihajlo Mitrović rekao, vodenim krastavcem. Kula je ranije imala mnogo interesantniju konotaciju.  

Sada je to ukinuto, jer je taj zapor, kako već to zovu hidroinženjeri, ozbiljan problem za sam tok reke. Kako se sad ukidanje tog polukruga odnosi na fakticitet kule? Nacrt izložen u Skupštini grada nema gabarite. Šta se desilo sa ostalom matricom koja se pomerila na unutra? Veliki problemi u ovoj priči proizilaze iz toga što mi ne znamo kako da prevedemo reč “waterfront” i šta se pod tim podrazumeva. Da li je to tridesetak metara od vode ili je to 400 ili 700 metara od obale Save? Da li ta reka ima drugu obalu ili su u Srbiji prvi izmislili reku sa jednom obalom?

Obratite pažnju i na granice tog plana ‒ to je potpuno dirljivo – to je kao neki presek kroz mravinjak.

Plan je prešao preko mosta, uhvatio deo leve obale do one četiri ulice sa onim, bez uvrede – straćarama; onda je, zbog saobraćajnih fiktivnosti u planu, zašao u neke novobeogradske ulice i tu se zaustavio. To je potpuno neverovatno.

Bilo je ideja da na levoj obali bude nekih objekata ali se od toga odustalo. Od 2012. godine naovamo, sve verzije Beograda na vodi mogu da se nađu na internetu. To je raslo kao genetski modifikovana hrana.

Želim da vas podsetim na još jednu stvar kojom je trebalo da počnemo borbu da se ova priča zaustavi: ti projekti su tipično srljanje nekoga, ovo govorim apolitično u smislu stranaka, čija okolina ličnosti  zapravo uopšte nije autentično urbana i gde je neko nešto negde video i sada srlja u tom pravcu. Sa strane ljudi govore: "Čekaj ovo...čekaj ono", ali ne, to jednostavno ne ide. Pre neki dan smo čuli fantastičnu izjavu premijera: "Kako ću ja narodu na oči, ako ovo ne dovedemo do kraja?"

Postoje ozbiljni razlozi zašto je taj prostor decenijama bio takav kakav je, nije se prvi SNS setio nečega. Postoji grupa ljudi koji su u urbanizmu godinama, oni to sve znaju napamet. Tamo postoji jedna pruga koja prolazi ispod Beogradske tvrđave, koju gradonačelnik zove Kalemegdan, koja ide na Pančevački most. Tu prugu vojska nije dala iz strateških razloga. I (drugi) parnjak problema sa ovom prugom je što čak i kada bi bio izgrađen tunel – a nema železničke zaobilaznice železničke oko Beograda – hemijski tovari ne smeju da se voze kroz tunele. Uklanjanje te pruge i dalje visi kao Damoklov mač nad procesom realizacije “Beograda na vodi”. S tim što uopšte ne sumnjam da će ovakva struktura vlasti, od ministra odbrane ili nekog, dobiti sve moguće potpise. To uopšte nije sporno.

Ali krunska stvar je što su prethodni projekti – od prvog projekta Miloša Perovića za neku kandidaturu za Beograd kao centar Pokreta nesvrstanih do danas, podrazumevali da na obalu Save izađu, osim stambenih objekata, i javni prostori, objekti kulture i institucija. I to je glavni problem “Beograda na vodi”.

Ovo sve što mi pričamo, uz uvažavanje svih nas, su problemi ovoga plana; njegova trapavost, finansijska dubioza i ostalo, ali prvi problem je namena prostora.

Ja sam i mojim kolegama, arhitektima, govorio: “Nemojte se pozivati samo na međunarodni konkurs. Nije suština u međunarodnom konkursu.” Da je Srbija propisala međunarodni konkurs za hotele i šeikovske rezidencije, opet ne bismo dobili ništa pametnije, možda nešto malo.

Osnovna tema je program za taj prostor.
U zvaničnoj statistici imate dugme, ja sam danas prepodne bio u Geozavodu. Piše - kultura. Jedan posto površine je kultura i  zabava. Ovde u publici je većina mladih ljudi. Vi ćete živeti sutra sa tim prostorom mnogo svakodnevnije nego naše generacije. To je osnovni problem. Nisam spominjao ploču Iron Maidena da vas zasmejavam nego zato što mi je to globalna metafora za “Beograd na vodi”.

* Miodrag Vujošević je nešto ranije pominjao da novi jezik desnice ne prepoznaje mogućnost alternative - na koje ste alternative mislili?

MIODRAG VUJOŠEVIĆ O ALTERNATIVAMA KOJIH MORA BITI: I za vreme Margaret Tačer anglo-saksonska analitička kultura uspela je da održi nekakave konstantne i visoke standarde u razmatranju alternativnih mogućnosti. Kroz međunarodni konkurs ili drugačije - ali mi treba da dobijemo nekoliko varijantnih viđenja rešavanja silnog broja problema koje taj prostor na desnoj obali Save ima. Ja sam, osim što sam čitao, bio i na nekoliko skupova gde smo od vrlo kompetentnog sveta saznali ogromne probleme: ekološke, saobraćajne i tako dalje. Takođe sam čuo da su neki od tih problema rešivi samo na dugi, neki na srednji rok, neki nisu ni na srednji - jedva da postoji problem koji je rešiv za godinu ili dve. U situaciji kada se manevarske mogućnosti javnih vlasti na svim nivoima upravljanja, kako u Beogradu, tako i u Republici smanjuju, vi treba da vidite, u uslovima oskudice, resurse; to je centralni problem.

Kako ćete alternativnim načinima to rešavati? Da li kroz konkurs ili na neki drugi način - ali morate u jednom uređenom, strukturisanom obliku - razumljivom za javnost, izložiti razloge "za" i razloge "protiv" i ponuditi javnosti na razmatranje. To je prvo.

Ako je tačno da će ti problemi da se rešavaju na pet, na deset, na dvadeset godina, a mi vidimo, po ovim ambicijama, da bi to bio projekt koji je po težini i po važnosti možda treći iza nekadašnjih intervencija Emilijana Josimovića i novobegradskog projekta - pa nezamislivo je da vi ne izrađujete alternative.

I da se vratim na ono što je Ksenija pominjala - jedan od centralnih problema jeste kako napraviti otklon i šta se građanstvu u tom smislu pruža kao stvarna mogućnost od tog silnog spinovanja, klijentelizma, manipulacije, udvorišta ogromnog broja stručnjaka - ka imerativu i diktatu nezavisne i nepristrasne ekpertize, što je najdragoceniji resurs javnog opštenja. Šta građanstvo može tu da uradi? Kao što je gospodin Nenadić rekao, u prvi mah da stekenemo pouzdan uvid u ugovore, ako ih ima, i na koji način se oni realizuju.

Moram da vam skrenem pažnju, Srbija je već utužena zbog mosta, zbog puta, zbog satelita i po svemu sudeći će to izgubuiti, a momentalno, ili već godinama, su u toku razgovori o novom trgovinskom ugovoru između (Evropske) Unije i SAD i, po svemu sudeći, taj ugovor dodatno će da ograniči manevarski prostor javnih vlasti. Mi smo demonstracioni primer imali sada u slučaju Argentine koja je još jednom bačena na kolena - po osnovu odluke jedno područnog, čikaškog suda; dakle ona ne može ni da otkupi ili da oplati taj svoj dug jer neko ko je otkupio njen dug je stavio veto na to i hoće još. To i nas čeka. Zašto mi mislimo da bi neko ko hoće još da uzme ili budzašto da dobije od  prirodnih i drugih resursa, da bi imao razumevanje za nekakvo specijalno lošu poziciju u Srbiji.

Građanstvo i država na koncu - mora se zaštititi. Kako se to radi? Pa verovatno, što je rekla jedna ministarka: "na dnevnoj bazi" jer tako ona razume srpski prevod izraza “on a daily basis” - svakodnevno - građanstvo mora tražiti da stekne puni uvid u to šta se zbilja dešava, koje su tu alternative, zašto je uopšte razumljivo da toliko preduzeće, toliki razvojni poduhvat, može da se nametne, a da se ne pita niko ko misli drugačije.

Evo vam primera. Srbija ima među svim bivšim socijalističkim ili komunističkim, šta ljubite više, zemljama najveću stopu deindustrijalizacije, daleko najveću stopu. Ona je rezutat i osamdesetih i devedesetih i bombardovanja, ali i nakon svega toga, i nakon bombardovanja, ostao je veliki deo takozvane realne ekonomije, posle 2000. godine koji se mogao restrukturirati ili sačuvati na drugi način, ali ne: izabran je pravac dekretiranjem prema neoliberalnoj paradigmi. Maltretirana je cela javna scena raznoraznim neoliberalnim mantrama - deatatizacija, privatizacija, liberalizacija. U jednom dokumentu koji se zvao Strategija privrednog razvoja Srbije i koji je donet na sednici Vlade i nikad razmatran u Parlamentu, je utrt put takvoj koncepciji, čiji je rezultat takav kakav imamo i pre 2008. godine. Ironija je scene da su neki od glavnih konceptora te strategije deindustrijalizacije zapravo sada među najglasnijima u novoj mantri o reindustrijalizaciji. Zašto? Zato što dominira spinovanje i manipulacija.

Dakle, ne možete praviti nikakve razvojne poteze ako nemate pouzdan uvid najpre u to šta se zbilja zbiva i drugo - ako javnost nema na stolu, još jednom, uređen struktuisan skup alternativnih predloga sa kako-tako razumljivo izloženim razlozima "za" i "protiv", troškovima "za" i "protiv", dobitima itd.