Ova grupa ljudi krenula je u javno polje polemike bez skoro ikakvih sredstava. Ljudi su pozivani preko društvenih mreža da pomognu koliko mogu u nastajanju predstave. Nastajanje ovakvih predstava ne sme se zaustaviti. Radikalno čitanje, radikalni angažman, radikalne strategije trebaju biti u skladu sa isto tako radikalnim i otvorenim sprovođem straha, panike i nasilja.

Premijerno izvedene predstave u Srbiji u poslednje vreme oslikavaju umerenost i sindrom opranih ruku

Bez obzira što je, po rečima selektorke ovogodišnjeg Bitefa, Anje Suše, fokus festivala bio na percepciji Prvog svetskog rata, što je dominantna tema ovogodišnjih konferencija, seminara, izložbi, izbor predstava je mahom doneo one koje su posvećene propalim, podignutim, a neuspelim makro i mikro revolucijama. U njima se lamentira jednim jedinim pitanjem: „Ko su to današnji revolucionari i gde je ta revolucija, ako ni ‘pozornica nije revolucionarna?’“

Pribegava se drastičnim rešenjima, svirepim prizorima i kakofoniji replika koje svojom bukom pokušavaju da nadoknade odsustvo jasne ideje kuda predstavu treba uputiti. U njoj ostaje problematična i paralela dva atentata. Zato i kobna uloga Crne ruke početkom dvadesetog veka u paraleli sa onim snagama koji su, krajem tog veka, skovale zaveru da se uništi ono što su zamislili maladobosanci i dovele do ubistva Đinđić, skoro pada u farsu.

Ukratko, priča je to o tome kako se fini građanski nacionalizam od zanosa uspostavljanja samostalne države pretvorio u administrativno etničko čišćenje.