„Mesto na kojem smo se okupili  je prostor koji nikada neće umreti. Rođeni i odgajani ovde, za ovo mesto nas vežu najlepše uspomene zauvek – za Prizren. Ovde je rođen DokuFest prve i svake naredne godine. Kino Lumbardhi, prvi prizrenski bioskop, sada nam uzimaju. Čuli ste za to, čitali ste o tome, i istina je. Ne nameravamo da odustanemo. Promenićemo ovo zajedno zbog čega DokuFest proglašavamo otvorenim ujedinjeni, sa filmom koji će ubediti sve nas koliko smo snažni kada smo jedno. Menjaj! Ne skrivaj se!“

Ovim rečima 2014. godine počelo je 13. izdanje međunarodnog festivala dokumentarnog filma DokuFest u Prizrenu i zvanična borba za spas najstarijeg bioskopa u Prizrenu. Film koji je usledio bio je „Everyday rebelion“. Umetnički direktor festivala Veton Nurkollari, zajedno sa volonterima i svim ljudima koji svake godine iznova oživljavaju taj grad, na ovaj način ukazao je javnosti na pokušaj privatizacije kina Lumbardhi / Bistrice, što je podiglo na noge građane i Prizrena i Kosova, pa čak i premijera Albanije.

„U to vreme bioskop je delimično bio skvotiran - odlazili smo u kino jer je prijatelj unutra imao kafić na ulazu. Dolazili smo tu već dve godine i odnos mladih prema kinu se ponovo uspostavio. Za mlađe generacije on je oduvek bio zatvoren, mnogo ljudi nikada nije bilo u njemu. Ogroman prostor u centru grada za koji niko nije znao. Onda smo videli obaveštenje da je Agencija za privatizaciju Kosova objavila da ide u likvidaciju. Vest se brzo proširila i srećom čuli smo za to tri nedelje pre festivala. Najpre smo pokušali da dobijemo sve informacije, da vidimo je li to samo obaveštenje ili je već sve gotovo.  Shvatili smo da možemo da iskoristimo otvaranje festivala i da napravimo protest. Bila je to ad hoc stvar.

Dogovorili smo se da Veton, umetnički direktor festivala izađe, da je iza njega puno ljudi, da kaže šta treba i da ga oni podrže. Tu su bili predsednik, gradonačelnik, ministar, svi koji su trebali da budu. I članovi Agencije za privatizaciju jer su oni davali bioskop za festival“, priča Ares Shporta iz fondacije „Lumbardhi“.

Memla, propali plafoni, prašina i naslage uspomena jednog grada: Unutrašnja sala bioskopa (foto: Nikola Kuprešanin)

Objava privatizacije bioskopa, tri nedelje pred festival, ispostavilo se, bio je autogol. Prenos čitanja proglasa je išao uživo preko televizije, u publici su sedeli visoki zvaničnici iz zemlje i regije, kao i velika imena svetske dokumentaristike.

Te godine Albanija je podržala DokuFest i ministar kulture te zemlje bio je na otvaranju. Uskoro je stigao poziv premijera Albanije Edija Rame koji je rekao da hoće da dođe na zatvaranje i da preda nagradu.

„Međutim, nagradu u nacionalnoj kategoriji uvek predaje ministar kulture pa je to bilo mimo pravila.  Onda je ministar odlučio da ustupi mesto Ediju Rami, koji je tokom uručenja rekao: 'Obraćam se gradonačelniku da mi dolazimo i odlazimo ali ako DokuFest ode neće se vratiti. Ovaj bioskop ne sme da se pretvori u parking i moramo uraditi sve da ga spasimo.'“, pojašnjava Ares, napominjući da je taj prostor gradonačelnik Prizrena nazvao grobljem.  

Sledeći dan sve relevantne stranke počele su da izdaju saopštenja u korist bioskopa, oglasio se vrhovni sud, Agencija za privatizaciju, čak i gradonačelnik.

„Krenulo je ludilo. Opština je objavila da je Lumbardhi javni interes i da će ga vratiti u vlasništvo.  Mi smo se organizovali i proverili da li ga možemo prijaviti kao kulturnu baštinu. I mogli smo po nekoliko osnova pa smo to i uradili. Nominovali smo Lumbardhi.“

Bilo je to prvi put da građani nominuju nešto za kulturnu baštinu – 58 organizacija je predalo nominaciju Ministarstvu i u januaru 2015. godine kino se našlo na privremenoj listi.

Vremeplov: Bioskop Lumbardhi 60-ih godina prošlog veka i danas (foto: Arhiv fondacije Lumbardhi i Nikola Kuprešanin)

Tako su se građani drugi put u sedam godina izborili za očuvanje bioskopa; 2007. gradska vlada je donela odluku o rušenju, a prema rečima Nurkollarija, neformalna grupa nazvana “Za zaštitu bioskopa Lumbardhi” inicirala je peticiju koju je potpisalo više od 8.000 građana Prizrena i Kosova. Uspeli su da primoraju vlasti da povuku odluku o rušenju bioskopa. Bila je to prva pobeda. Sedam godina kasnije izvojevana je i druga, mnogo važnija. 

Bisokop im je vraćen, a to je značilo i preuzimanje brige za njega. Kako spolja tako i iznutra, Lumbardhi je lice posttranzicjiske propasti jednog društva. Oronulu zgradu naziv iznad ulaza u letnje kino - „Cinema“ -izdvaja od nekih drugih, jednako upropaštenih i napuštenih prostora koji su ostavljeni na nebrigu državi kako bi bili privatizovani. Letnje kino, sa velikim platnom i šarenim stolicama ne pokazuje godine, ali kada se uđe u zgradu, miris memle, kao i u vreme ulaska u beogradski Novi bioskop Zvezda, prašina, prokisli stropovi... U kancelarijama su još uvek knjige iz vremena Jugoslavije, od dela Lenjina i Marxa do Bakarića.

„Lumbardhi je jedan od najvažnijih kulturnih aseta grada Prizrena i to ne samo zbog svoje jedinstvene sadržine (otvoreni i zatvoreni bioskop), svoje lokacije (u samom centru gradu), ili zbog drugih kulturnih dešavanja tamo (koncerti, muzički festival itd.) nego i zbog kolektivne memorije koju nosi jedan takav objekat. Teško je, ako ne nemoguće, zamisliti kulturni sadržaj Prizrena bez Lumbardhija“, pojašnjava Nurkollari.

Film je vratio život posttranzicijskom gradu u kojem je prostorna borba jedan od najvažnijih načina opstanka.

Foto: Nikola Kuprešanin

Izgradnja bioskopa počela je 1948. godine, a prvi film je prikazan 1951. godine u zatvorenom prostoru. Država je tada eksproprijacijom uzela i baštu iza i od nje napravila otvoreni bioskop koji je otvoren 1958. godine.

Lumbardhi je bio više od bioskopa: u njemu su se sastajli prijatelji, pokazivali partneri i kad bi došlo vreme za to, tamo se obelodanjivalo venčanje. Za mnoge zaposlene Lumbardhi je bio kuća. Za mnoge druge bilo je vredno čekanja u redu da bi se prepustili magičnom ekranu koji je dovodio svet u njihov grad. Za neke gradske zvaničnike to je bilo groblje, dok je za drugo bilo mesto rođenja.

„Lumbardhi je mnogo toga – nostalgija i raspad, građanstvo i otpor, i za nas danas to je palata snova za bolju budućnost nasuprot mračnih dana koji su prošli“, kaže Ares Shporta.

Letnja scena u vreme DokuFesta (foto: Nikola Kuprešanin)

Budućnost ove kulturne ustanove je izgledna – grupa mladih ljudi, uz svesrdnu pomoć ekipe iz DokuFesta, koja je dokazala koliko može, pokušaće od ovog prostora da napravi višenamenski kulturni centar. Biće prostor za razgovore, predstave, koncerte, žurke, projekcije filmova.

Iz iskustva dosadašnjih „okupacija“ javnih prostora, na prvom mestu teatara i bisokopa, bitno je odlučiti da li će prostor ubuduće služiti konzumaciji ilii socijalizaciji, kaže dramaturg Ivan Velisavljević, koji je bio uključen u oslobađanje beogradskog bisokopa „Zvezda“.

„Bioskop bi trebao da bude mesto gde što veći broj raznih ljudi dođe i poželi da ostane i da se tim mestom bavi, a ne samo da konzumiraju to što im je neko servirao i odu kući. Posledica takvog upravljanja bi trebalo da bude više demokratije, manje nejednakosti. Mesto gde postaješ aktivna, jednaka, društvena, gde učiš, upoznaješ ljude, vežbaš donošenje odluka s drugima, i gde se osećaš dobro“, pojašnjava Velisavljević.

Dodaje da konzumaciju imamo svuda zbog čega ne vidi svrhu u pravljenju još jednog takvog mesta.

“Bitan je bioskop ako i samo ako ga organizujemo onako kako bismo hteli da društvo funkcioniše”, naglašava Velisavljević.

Publika u punoj sali Lumbardhija 60-ih godina prošlog veka i sala bioskopa danas (foto: Arhiv fondacije Lumbardhi i Nikola Kuprešanin)

Za sada ekipa koja se brine o Lumbardhiju uspeva da ga održava. Zgrada je još uvek u nadležnosti Agencije za privatizaciju, ali se vodi kao javno dobro, a konačno otvaranje prostora u punom kapacitetu očekuje se do 2018. godine.

Do tada, plaćaju obezbeđenje, povremeno čišćenje, organizuje razne događaje... Samo ove godine u tom prostoru koji miriše na memlu, sa propalim krovom, odigrane su tri pozorišne predstave i sve je bilo puno do poslednjeg mesta.

Na ovaj način aktivisti vraćaju život prostoru koji predstavlja značajan deo memorije Prizrena. Tokom poslednjih 20 godina u Lumbardhiju se okupljalo nekoliko zaposlenih i brinulo o bioskopu u vreme kada su svi zaboravili na njega. Njihov posao preuzeli su mladi ljudi, a  sećanja neformalnih  "čuvara bioskopa", od kojih većina više nije među živima, zabeležili su aktivisti fondacije i deo su oralne istorije bioskopa Lumbardhi i Prizrena.

"U nekadašnja vremena bez televizora bioskop je bio jedini prozor u svet, sastajalište i deo rituala izlaska u grad. Grad bez bioskopa je puno siromašniji i ovo je jedan od razloga zašto smo odbijali da nam se otme i zbog čega smo se toliko borili da ga sačuvamo. I da ne zaboravim, bioskop Lumbardhi je bio jedan od glavnih razloga zašto smo pokrenuli filmski festival u Prizrenu. Sumnjam da bi ikome od nas palo na pamet da pokrenemo festival da nije bilo te kolektivne memorije vezane za bioskop", zaključuje Veton Nurkolari.

Letnja scena Foto: Nikola Kuprešanin

* Tekst je nastao tokom posete DokuFestu i Prizrenu, koju je organizovao Fond za otvoreno društvo Kosova kroz projekat "Povezivanje sa Evropom"

FOTOGALERIJA: Kino Lumbardhi / Bistrica (foto: Nikola Kuprešanin)