Za nama je nedelja ’’Razmišljanja o kapitalizmu’’ (22-27. jun) koja je podrazumevala otvorene razgovore na sedam beogradskih lokacija i trodnednevnu konferenciju ‘’Misliti s onu stranu kapitalizma’’. U Beograd su došli vodeći stručnjaci iz oblasti filozofije, sociologije i ekonomije, a radove je predstavilo preko 70 domaćih i stranih izlagača.

Razgovarali smo sa jednim od ključnih govornika ovog događaja, Sajmonom Susenom,  koji trenutno predaje sociologiju na univerzitetu City u Londonu, a prethodno je predavao na koledžima Birkbeck i Goldsmiths. Upravo je objavio knjigu "The 'Postmodern Turn' in the Social Sciences", u kojoj se bavi uticajima postmodernizma na sferu društvenih nauka poslednjih nekoliko decenija.

KONTRA: Vaša promatranja u odnosu na postmodernizam su prilično negativna. Primećujete da je u pitanju pravac ili tendencija gde postoji manjak radikalnih tendencija i u svakom slučaju odmak od kritičke teorije. Iako postmodernizam ima određena subverzivna svojsta, pre se može govoriti o jednom eskapističkom sagledavanju stvarnosti.

Susen: Donekle je Habermas u pravu kada kaže da je postmodernizam novi konzervativni program. Mogli bismo reći i da je to novi neoliberalni program. Dakle, tu nema trenutka kritike kapitalizma. Odnosno, kapitalizam se ne propituje na fundamentalni način. Postmodernizam se često opisuje kao fenomen bez jasne političke agende. Mislim da bi se i kritičari i simpatizeri postmodernizma složili da ovaj pokret nastaje uglavnom usled krize marksističke misli. Zato se kapitalizam sa postmodernizmom ne hladi, već ovekovečuje.

Jedna od glavnih stavki sa kojom računaju mislioci postmodernizma je ironija. To jeste povezano sa subverzijom. Vi kada uvedete ironiju i sarkazam svakako dotičete turobnu stranu stvarnosti. I tu postmodernizam ima dosta da ponudi. Ali, ako odemo korak dalje zapitaćemo se šta uraditi sa tom ironijom, jer ona zapravo nije sistem. Možete se samo odmaći i ismevati stvari, igrati se sa različitim paradoksima i praviti pastiše, ali nemate gde dalje da nastavite. Taj problem se često opisuje kao fatalizam, relativizam ili nihilizam. Međutim, sve su to etikete koja se pripisuju onima koji slično misle. Vi nemate neke jasno definisane pripadnike pravca (možda svega nekoliko) gde oni dižu ruku i kažu ‘’ja sam postmodernista’’. U tom smislu je reč o neodređenom pravcu i složenom fenomenu.

KONTRA: Čini se da kapitalizam suvereno vlada upravo usled krize radikalnog mišljenja, kako ste pomenuli, a to ima veze sa postmodernizmom koji nije ponudio sistemska rešenja. Ali zašto je danas teško uzdrmati kapitalizam i šta su njegove karakteristike?

Susen: Teško je poreći da će neoliberalizam i kapitalizam vladati bar još neko vreme. Čim pomislite na radikalne alternative kao što su socijalizam ili komunizam, koje predlažu ili razvijaju novi društveni pokreti, suprotstavljeni ste sa zidom na kome piše: kapitalizam je jedina igra u gradu.

Ja bih se vratio na celu diskusiju oko socijalnih pokreta. Čini mi se da ne možete stvarno razumeti razvoj modernih društava, posebno na zapadu od 18. veka na dalje, bez da razumete suštinske uticaje koje su imale glavne političke ideologije: liberalizam, komunizam, anarhizam, socijalizam, fašizam itd. Onda je došlo do nekakvog zasićenja. U drugoj polovini 20. veka dolazi do pluralizma društvenih pokreta gde se raspršuje ideja da treba da postoji jedna vladajuća ideologija. Javljaju se rasprave o brojnim pitanjima. Javljaju se novi podsistemi. Recimo – pokret za zaštitu okoline (enviromentalizam) gde postoji angažman u smeru zaštite ekosistema i tako dalje. Tako je, vremenom, kapitalistički sistem inkorporirao sve one vrednosti koje su se ranije bile privilegija levice: kriticizam, transparentnost, demokratije, osećaj dostojanstva. I mi možemo reći da je naravno sve to ideologija: da se ispod nalazi kapitalistička struktura koja se bazira na eksploataciji i raznim negativnim efektima. Ali, opet, postoji sistem donošenja odluka koji deluje transparentno; gde stvari deluju nekako ugodno za ljude, jer taj sistem nastupa otvoreno. U tome je uspeh kapitalizma – što može da se prilagođava. To, naravno, komplikuje stvari kada želimo da se deklarišemo kao antikapitalisti. A šta da radimo, tek, ako većina ljudi zapravo i želi takav ‘’prilagođeni’’ kapitalizam koji se predstavlja da ima više od ljudskog lica? Šta da radimo ako ljudi, kako je mislio Markuze, zapravo žele da budu u otuđenju, alijenaciji? Šta mi tu možemo?

KONTRA: Da li priroda kapitalizma kakvu ste opisali – prilagodljiva i kojoj su ljudi skloni – može uticati i na slom kulture?

Susen: U kontekstu kapitalizma kultura se nalazi u domenu robe. Ali, ne treba je svoditi samo na to, ona je širi pojam. Možemo se pitati da li je kultura sve što je društveno konstruisano; da li je ona forma života ili se ogleda u simboličkim formama; da li je to forma transcendencije gde se uzdižemo kao ljudska bića iznad životinja? Kultura, u zavisnosti da li je posmatramo antropološki, sociološki, estetitčki ili filozofski može biti sve to. A jedan od paradigmatičnih zaokreta koji su oblikovali današnju sociologiju bio je kulturni zaokret (’’cultural turn’’) sedamdesetih. Kulturni zaokret se odnosi na prepoznavanje toga da je svaki aspekt našeg društvenog delovanja kulturološki konstruisan. Međutim, danas ne možemo drugačije razumeti koncept kulture u kapitalističkoj ekonomiji osim da je kultura tretirana tržišno. No, upravo to može biti zamka. Dakle, ako se pomisli da nema ničeg emancipatorskog u tome da se stvara kultura tj kulturni proizvodi.

KONTRA: Sajmon Kričli je predložio u svojoj anarhističkoj (’’Infinitely demanding’’) koncepciji, jednu politiku otpora gde na neoliberalni demokratski sistem treba delovati spolja: bombardovanjem sistema sa što više nemogućih zahteva u cilju veće demokratičnosti i tako dalje. Da li je takva subverzija delotvorna?

Susen: To nas vraća na problem kod kritičke teorije, a to je problem imanencije i transcendencije. Da li se može biti subverzivan iz pozicije gde se sistem transcendira spolja? Nisam toliko siguran da je to rešenje. Jer, ako živite u određenom ekonomskom i političkom sistemu, očito ste pod njegovim uticajem. Čak i kada napravite vrlo radikalan pokušaj da ga potkopate i suprotstavite se, pristup koji koristite, ideološki ili kritički, politički ili ekonomski, biće uhvaćen u sopstvenoj kontradiktornosti.